Sir John Bowring

Bauring je živeo „neverovatno raznovrsnim i plodnim životom.“ Ovako nas Bauringov potomak, Filip Bauring, uvodi u knjigu posvećenu njemu, a napisanu 2014. godine (Bowring 2014, Foreword). Njegov život je počeo neposredno nakon dve revolucije, francuske i američke. Rodio se u godini kada je revolucionarna Francuska postala republika, a umro ubrzo nakon stvaranja nemačke imperije. Bio je svedok čitavog perioda britanske dominacije, „proizvod revolucionarnog doba“. (Bowring 2014, 2).

Pavlović-Samurović (2002, 138) smatra da Džon Bauring (1792–1872) „predstavlja jednu od najoriginalnijih ličnosti svoga vremena”. Ostavio je trag u mnogim delatnostima u dobu u kom su Britanci bili neprikosnoveno vodeća nacija sveta (Bowring 2014, 1): u književnosti i novinarstvu, u politici i diplomatiji, u privredi. Biografi i istraživači obično ga opisuju vrtoglavim nabrajanjem njegovih zanimanja i osobina: pisac, prevodilac, lingvista, urednik, kritičar, pesnik, trgovac, političar, diplomata, poslanik, putnik, biznismen, svetski čovek (Nikolic 2007, 565), politički ekonomista, poliglota, četvrti guverner Hongkonga. Uticao je na reformu javnih finansija, decimalizaciju, preveo je pesme s velikog broja jezika, usprotivio se ropstvu, podržao španske liberale, grčke borce za nezavisnost, bio preduzetnik u preradi gvožđa i razvoju železnica, pisao religiozne himne, političke članke i tekstove na najrazličitije teme, od Egipta pod vlašću Muhameda Alija, Sijama i Filipina (Bowring 2014, 1) do tekstova o zatvorima i moralu mladih (Pavlović-Samurović 2002, 138). Drugi predsednik SAD i ambasador SAD u Londonu (Džon Adams) javno se zahvalio dedi Džona Bauringa na pomoći američkim zatvorenicima. Gajio je simpatije prema Američkoj revoluciji (Bowring 2014, 7).

Radikal, prvi zagovornik, „misionar“ slobodne trgovine, kapitalizma, otvorenih tržišta i liberalne demokratije. Protivio se ropstvu, zagovarao jednakost muškaraca i žena, smatrao je da je dužan da bude avangarda u velikim borbama za građansku i versku slobodu. Bio Bentamov saradnik, prijatelj, i biograf. Savremenik, i protivnik, Karla Marksa (Bowring 2014, 5). 

Amerikanac Džered Sparks (Jared Sparks) u prvom objavljenom prikazu Bauringovih prevoda srpske narodne poezije na engleski iz 1827. godine u američkom časopisu The North American Review kaže za Bauringa da je svojim pesničkim ukusom nedvosmisleno građanin sveta koji nije ograničen ni prostorom ni vremenom (1827, 355). Američki slavista Artur Koleman (Arthur Prudden Coleman) slikovito ga naziva „raznosačem poezije” (“peddler of poetry“) (Coleman 1940, 433). Kažu i da je bio poliglota, izuzetan, šokantan, brz, znatiželjan, ambiciozan i, kao što to obično biva s ljudima kojima nedostaje usredsređenost, površan, šarlatan, diletant. (Nikolić 2007, 565) Savremenik i prevodilac Džordž Borou (George Borrow) nazvaće ga neprincipijelnim pseudoradikalom, i „probisvetom” (“humbug”) (idem, 344). Kopitar ga je preporučivao češkom filologu Dobrovskom (Josef Dobrovský) kao „poznatog bankara“ (“famous banker”) i osobu o kojoj novine često pišu (“a person about whom the newspapers often speak“) (Coleman 1941, 448). 

Išao je ispred svog vremena. „Svuda je verovao u društvenu, obrazovnu i versku reformu, fokusiran na etičke principe.“ „Sloboda za sve, jednakost za sve, pravo i dužnost privatne svojine.“ „Iznad svega, on je bio pregalac, a ne samo teoretičar, bilo da je prevodio poeziju, gradio gvožđare, pisao himne, uređivao Vestminsterski pregled, zastupao Bolton kao poslanik, promovisao železnice, pregovarao s kraljem Sijama ili započeo rat sa Kinom s ciljem širenja slobodne trgovine.“ U svakom slučaju, čovek izuzetne energije, avanturističkog duha, neumoran putnik po evropskim i azijatskim zemljama, ratoborni polimat, zauzimao je važne položaje u državnoj administraciji. Bio je specijalni opunomoćenik u Francuskoj, gde je i hapšen zbog zavere protiv Burbona, zatim konzul u Kantonu, gde je izazvao Drugi opijumski rat, pa opunomoćeni ministar u Pekingu, guverner Honkonga. Dva puta je biran za poslanika, a kraljica Viktorija mu je dodelila plemićku titulu. Izvesno je bio veoma ambiciozan, i radoholik. U zatvoru u Francuskoj završio je drugi tom ruske antologije. To mu je, kako kaže njegov potomak, pisalo na čelu (“He wore ambition on his sleeve”, Bowring 2014, 3). Artur Pruden misli da je Bauringova grandioznost zapravo bila preporuka, a njegova površnost privlačna.

Bio je iz trgovačke porodice, skromnog porekla, sa malo formalnog obrazovanja. Školovanje je napustio s trinaest godina. Bio je samouk. Takođe i veoma radoznao, učio je „hemiju, elektricitet i galvanizam“, kao i „geografiju, astronomiju i korišćenja globusa.“ (Bowring 2014). Bio je najstarije od devetoro dece (Bowring 2014, 8). Energija i agresivan profil bili su možda neophodna kompenzacija za njegov nedostatak bilo veza ili formalnog obrazovanja. Bauring je voleo priznanja i počasti. To što je morao da prevaziđe određene nedostatke u svom okruženju takođe objašnjava zašto je kasnije u životu pridavao značaj viteškom zvanju. Bio je član Kraljevskog društva i raznih udruženja i nosilac mnogih stranih priznanja (Bowring 1877, 27). Bio je to čudan stav za radikalnog unitaristu, ali je odražavao potrebu dečaka iz Eksetera iz skromne trgovačke porodice da njegova dostignuća budu priznata (Bowring 2014)

Odigrao je jedinstvenu ulogu u upoznavanju Britanije sa nepoznatim ili malo poznatim nacionalnim pesničkim tradicijama Evrope (Pavlović-Samurović 138). Bio je, kako kaže Gilis (Gillies), a navodi američki slavista Artur Pruden Koleman “one of the few partisans of the cultivation of foreign literatures in England” (Coleman 1941, 431).

Njegov život opisan je temeljito u Smitovoj (George Smith) odrednici u Rečniku nacionalne biografije. Autori koje smo konsultovali uglavnom odatle crpu informacije. Mi ćemo se u ovoj disertaciji osvrtati na njegov život prema potrebi, novina je što ćemo koristiti odličnu studiju novijeg datuma, knjigu Bauringovog potomka Filipa (Philip Bowring), koja, sasvim u duhu naše hipoteze, o Bauringu govori pre svega kao o prvom zagovorniku slobodnog tržišta u Free Trade's First Missionary: Sir John Bowring. Knjiga je objavljena 2014. godine, romantičarski egzotično, na Univerzitetu u Hongkongu.

Bauring je ujedno bio i, kako je primetio njegov ogorčeni kritičar, američki pisac Džon Nil (John Neal), „prvosveštenik kritičara“ (“High Priest of Critics”) za sve u vezi sa poezijom Slovena (Coleman 1940, 441). Pored veštog korišćenja nemačkih izvora, dva su razloga doprinela tome da bude neprikosnoveni kritičar slovenske poezije: samouverenost trgovca koja mu je bila urođena, i laskanje svih slovenskih saradnika, osim jednog – Jerneja Kopitara. Bauring je sebe doživljavao kao poverenika Slovena, o čemu piše svom slovenskom prijatelju: „Budući da imam neku vrstu neodređenog osećanja da su Sloveni u mojoj nadležnosti, kada god sam u prilici da im ukažem čast, s vremena na vreme nažvrljaću (“scribble”) ponešto što bi moglo uvećati blagonaklonost mojih sunarodnika”. (Coleman 1940, 441) Artur Pruden se slaže da je Bauring bio neka vrsta tumača Slovena kog njegova generacija može da razume. 

Na svom putu ka uspehu uspostavlja veze sa svim značajnim i uticajnim savremenicima, u čemu je bio pretenciozan, odajući utisak da su mu čak i pesnici koje prevodi bliski prijatelji, iz, kako Sparks kaže, najranijeg detinjstva (“intimates from infancy under his native skies”). Zbog pretencioznosti (“garb of pretense”) i Fraser's Magazine ga je uzeo na zub, izmislivši recenzenta poliglotu, po imenu Kvafipunčovic (Quaffypunchovicz), koji se bavi Bauringovim stihovima. Bauringa zovu doktorom, podsmevajući se njegovoj tituli počasnog doktora koju je dobio na Univerzitetu u Groningemu (Coleman 1940, 454). O toj Bauringovoj osobini govori i Filip Bauring. Kaže da je u mladalačkim danima bio na lošem glasu po dodvoravanju poznatim ličnostima. A kasnije je znao biti hvalisav, arogantan i kategoričan. Kategoričnosti uočava i Alen Lester u knjizi Ruling the World, gde za Bauringa kaže da je „imperijalni čovek“ (“imperial men”), „proizvod sve samouverenijeg britanskog komercijalnog i književnog društva“ (Lester, Boehme and Mitchell 2021, 204).

Entuzijazam mu je bio jači od rasuđivanja, što ga je dovodilo u probleme trgovačke, političke i diplomatske prirode. Smatra se da ne bi imao ulogu na istorijskoj pozornici da nije bilo Bentama. Bentam mu je, inače, umro na rukama. Umro je iste 1832. godine kada i Gete i Volter Skot.
Ipak, ništa od ovoga ne može umanjiti veličinu njegovih dostignuća u različitim poljima i trajni uticaj na nekolicinu, kao što su ideal slobodne trgovine i odnosi između Kine, Sijama i zapadnih sila. (Bowring 2014, 4) 

Osim što je bio ambiciozan, bio je, po svoj prilici i ne previše okrenut ljudima. U tekstu „Vuk među Englezima”, Mladenović govori o odnosu Vuka i Bauringa, i Bauringa naziva nestalnim, dobrim delom zato što je stalno nekud putovao, ali i zato što mu Vuk, kako kaže, više nije bio potreban. Nisu se nikada sreli, niti je Vuk ikada uspeo da ode u Englesku, mada je tražio Bauringovu pomoć u vezi sa objavljivanjem Novog zavjeta u Londonu. Bauring je 1827. poslao i pismo knezu Milanu Obrenoviću, jer je kao trgovac želeo da uspostavi dobre veze, ali kako je ovo bilo na engleskom, Vuk ga obaveštava da niko u Srbiji pismo ne razume, jer niko ne zna engleski. I sam knez Mihailo Obrenović je prilikom svoje posete Londonu, na Vukovu molbu potražio Bauringa, ali je ovaj 1849. već bio otputovao na dužnost u Kanton (Mladenović 1987, 313) Bauring je planirao da poseti Srbiju 1828. godine. Vuk i Kopitar su ga očekivali u Beču, ali poslovi su ga bili odveli u Holandiju. (Subotić 1927, 639) Udaljavanje Bauringa i Vuka vidi se i u oslovljavanju u pismima. Vuk mu je prvo bio “Monsieur le Docteur”, pa “digne maitre”, zatim “cher ami” i “cher M. Vuk” i končno “cher M. Karadzich”, dok je Vuk Bauringa uvek oslovljavao isto, “Dear Sir, Ivan Karlovich”. 

Povodom autentičnosti materijala koje je objavio u češkoj antologiji Bauring se zamerio Kopitaru i Dobrovskom. Inače je optuživao Beč za antislovensko delovanje. Situacija je bila neprijatna. Kopitar ga je optužio da austrijsku policiju predstavlja kao špansku Inkviziciju. „Kopitar je kasnije ublažio svoje ukore Bauringu, ali nikada nije odstupio od stava koji je prvobitno zauzeo da bi Bauring trebalo da shvati štetu koju bi mogao naneti slovenskom cilju „podižući optužbe za nepravdu protiv Beča.“ (Coleman 1941, 452)

Koleman smatra da su Talfj i Persival bili najkompetentniji savremenici da ocene Bauringov doprinos i njegovu vrednost. Talfj je cenila to što je Bauring imao inicijativu da prevede pesme. Njegovi prevodi su bili jedini u Engleskoj i na njih je upućivala zainteresovane čitaoce. (Coleman 1940, 456) Voleo je da piše pisma (Bowring 1877, 15). Nažalost, nisu sačuvana dva koja je uputio Talfj, iako njen odgovor jeste. (Krauze 2008, 315)

Naš glavni utisak o Bauringu jeste da je bio katalizator promena. Činjenica je, međutim, da je posle mnogobrojnih incidenata i neobičnih avantura koje su ga pratile za života, mirno počinuo u Ekseteru, nedaleko od kuće u kojoj je njegov životni put i započeo. (Bowring 1877, 28) 
Umro je zdrav i snažan, naprasno, u osamdeset prvoj godini (Jovanović 1908, 34).

Da je morao da radi da bi živeo, svedoči on sâm: „Objavio sam između četrdeset i pedeset knjiga – uvek sam imao neku novčanu dobit – i nekoliko manje poznatih spisa – kao što je onaj o besmislenosti Zakona o karantinu, zatim o mom hapšenju od strane Burbona 1822, dva na španskom, od kojih se jedan odnosio na trgovinu robljem, kao odgovor O’Gavanu, havanskom poslaniku u španskom parlamentu, dok je drugi bio prevod Klarksonovog traktata u vezi sa mišljenjem ranih Hrišćana o ratu. Bio sam izdašno plaćen kao urednik u Westminster Review, za koji je Džeremi Bentam inicijalno obezbedio sredstva, i za koji sam napisao mnoštvo članaka. Takođe sam dao znatan doprinos i London Magazine, za koji su pisali […] mnogi poznati pisci“ (Bowring 1877, 61)