Džon Gibson Lokhart

Džon Gibson Lokhart (John Gibson Lockhart), 1794–1854, bio je škotski urednik, politički analitičar, pravnik, književni kritičar, prevodilac i biograf, posebno poznat po biografiji ser Voltera Skota (Sir Walter Scott), koji mu je bio tast. 

Među njegove značajnije radove spada zbirka prevoda drevnih španskih balada (1823), nekoliko romana i biografija škotskog pesnika Roberta Bernsa (The Life of Burns, 1828), kao i biografija Napoleona (1829). Slavu je stekao kao biograf, Skotovu biografiju je napisao u sedam tomova, jedinstvenim, diskurzivnimm stilom, stvarajući izuzetno živopisan portret pisca (The Life of Walter Scott, 1837–38). Spada u sam vrh biografskog pisanja u Engleskoj, zaostaje samo za Bozvelovom biografijom Semjuela Džonsona (Boswell, Samuel Johnson) (The Columbia Encyclopedia, Article: Lockhart, John Gibson). „Poslednje godine Skotovog života Lokhart će napisati u stilu Aristotelovske tragedije, a završna poglavlja o njegovim poslednjim mesecima poseduju dostojanstvo grčke tragedije.“ (MacBeth 1935, 201) Skotova biografija je najverovatnije najbolja analiza karaktera koju je Lokhart ikada napisao, a upravo se analiza karaktera mogla smatrati njegovom jačom stranom. Elementi u samom Lokhartovom karakteru, kako kao čoveka, tako i kao pisca, učiniće da se o njemu često govori kao o jednom od dva najveća biografa na engleskom jeziku. (MacBeth 1935, 204) 
Možemo zaključiti, zajedno sa Luisom Rodriges Palomero, da je bio pre svega novinar i prevodilac koji je imao ogroman uticaj na čitalačku publiku i pomogao kao malo ko da se formira onovremena književna kritička misao (Rodríguez Palomero 1993, 242). 
U trenutku smrti isticali su ga pak kao prevodioca španskih balada. Rodriges Palomero navodi da se u članku koji je Tajms objavio 9. decembra 1854. povodom Lokhartove smrti i nakon hvalospeva o njegovim postignućima, kaže: “Lockhart is only known as a poet by his Spanish Ballads” (Rodríguez Palomero 1993, 244). 
Rođen je juna 1794. u Škotskoj, nedaleko od Glazgova. U Glazgovu je stekao osnovno, srednje i visoko obrazovanje. Kasnije dobija stipendiju, zahvaljujući kojoj nastavlja studije na Oksfordu. Već tada, pored toga što pokazuje da je nadaren i vredan učenik, pokazuje izuzetno interesovanje za književnost, posebno modernu, dobivši već sa 19 godina počasnu diplomu prvog stepena u klasicima (“First Class in Classics”) (MacBeth 1935, 11). Bio je aktivista oksfordskih pokreta i poznat kao “eminent Victorian”. (Rodríguez Palomero 1993, 241). Bio je takođe, pored klasika, zaintersovan i za britansku antiku, a naročito za heraldiku i pitanja rodoslova (Palfrey 38). Od novembra 1815. redovno studira prava na Univerzitetu u Edinburgu. Tako će se upoznati i sa Džonom Vilsonom (John Wilson), svojim budućim saradnikom u Blekvudovom magazinu (Blackwood’s Magazine) (MacBeth 1935, 11). 
Lokhartova književna karijera počinje neposredno nakon početka njegovog pripravničkog staža. U škotsku advokatsku komoru primljen je 1816. godine. Napušta advokatsku karijeru.
Godine 1818. upoznao je Voltera Skota, a 1820, nakon što se vratio iz Vajmara, oženio se Skotovom ćerkom Sofijom (McBath 1935, 12). 
Postoje izvesne crte Lokhartovog karaktera, bez obzira na to da li se radi o prirodi ili sticaju okolnosti, koje pomažu da se rasvetli uzrok njegovih uspeha i neuspeha kao stvaraoca. Naime, iako je imao izuzetan intelektualni potencijal, takođe je bio i nesiguran u svoje sposobnosti, i ostavljao je utisak da se zapravo nikada do kraja nije pronašao u onome što je radio. Uprkos nesigurnostima koje je lično gajio, imao je britak um koji je uticao na njegov drugi kvalitet, satiričnost. Bio je opozicionog stila ponašanja. Imao je neverovatnu moć opservacije, i kada bi je usmerio na ljude, bez obzira na to da li se radilo o prijateljima ili ne, bio je sposoban da uoči i najmanje nedoslednosti. Imao je, takođe, istančan smisao za humor i umeo je da veoma efektno pretoči misli u reči. Bio je i izuzetno talentovan karikaturista, što pokazuju njegovi crteži i akvareli (MacBeth 1935, 14). Njegovi napisi su iskreni i otvoreni, neštedimice deli i hvalu i prekor svakome prema zasluzi. Međutim, ponekada je svest o moći da može da povredi tekla poput otrova pravo u njegovo pero, što ga je pretvorilo u jednog od periodičara tog vremena koji su ulivali strah i mržnju (dobio je nadimak Škorpion) (MacBeth 1935,12–14).
Međutim, njegov biograf, Lang, koji se zalagao da se Lokhartu dodeli zasluženo mesto u galeriji velikih engleskih (i škotskih) „ljudi od pera“, smatra da su za nepravednu sliku o Lokhartu zaslužna pisanja njegovih neprijatelja i izmišljene legende, te da se prava slika o njemu može najbolje steći na osnovu pisama koje je pisao (iako su mnoga od njih nestala, preostalo ih je dovoljno da budu dobar izvor materijala). Lang kaže: „Svestan sam da će ova biografija na nekim mestima podsećati na govor odbrane. Ali gospodin Lokhart je do te mere žestoko napadan i često nepravedno lažno prikazivan, da je moja odbrana njega katkad neophodna.“ (Lang 1897, xiii)
Lokhartov genij je bio primarno intelektualne prirode. To je posebno vidljivo u kristalnoj čistoći izražavanja njegovih savršeno definisanih misli. On nije bio obdaren maštovitošću kreativnih pisaca. Svoj maksimum na polju kreativnosti je zapravo pretočio u prevođenje španskih balada. Međutim, iako njegovi romani nisu imali uspeha, oni su ipak dobra refleksija tendencija u stvaralaštvu Engleske i Kontinenta u to vreme.
Polje na kome su Lokhartovi talenti došli do punog izražaja su književna kritika i pisanje biografija. S obzirom na to da obe spadaju u intelektualni tip pisanja, pružile su Lokhartovim jedinstvenim talentima plodno tle da dosegnu svoj maksimum. (MacBeth 1935, 206)
Kako su godine prolazile, a porodične tragedije se nizale jedna za drugom, postajao je sve indiferentniji. Njegova osetljiva priroda je duboko i trajno pogođena smrću supruge 1837, te ovo mnogi smatraju i unutrašnjom prekretnicom u njegovom životu. Zapao je u stanje apatije iz koje ga ni književnost niti bilo šta drugo nije moglo otrgnuti. Njegov život, barem u sopstvenim očima, izgledao mu je kao niz neuspeha. (MacBeth 1935, 209) 
Povodom Lokhartove smrti, 25. novembra 1854. godine, izašao je tekst u Tajmsu (The Times), 9. decembra iste godine u kom se kaže da je „ranim stečenim znanjem i dugo izoštrenom mišlju, uzdigao sebe u stub književne snage […]. Pronicljivost, gvozdena samokontrola i brzo instinktivno rasuđivanje obeležavaju rođenog vođu drugih.“ (Lang 1897, 404) 
Kako kaže Šasta Brajant u duhu onoga za šta se zalažemo u ovoj disertaciji: „I čovek i njegova knjiga zaslužuju posebnu pažnju, iako ograničenost prostora ne dopušta više od kratke ocene njegovih jedinstvenih doprinosa.“ (Bryant 1973/2015, 28)
„Njegova sama priroda mu je zabranjivala da bude liričar, da izražava sebe, svoje emocije u poeziji“ (Lang 1897, 319). 
Smatra se i da je izgledao kao Španac. Navodi se često da je slikar Hejdon (Haydon) o Lokhartu rekao da ima „melanholičnu špansku glavu“ (Buceta 1924, 502). Lokhart je opisivan kao melanholičan Španac upravo zato što je Španija doživljavana i slikana kao melanholičan prostor. Rosko je naziva upravo tako: “Spain – bold, ardent, melancholy Spain.” (navedeno u Saglia 2009) 
Omiljeno štivo bila mu je istorija raznih zemalja. (Lang 1864, 448)
Buseta spominje i podatak da je malo verovatno da je Lokhart razmišljao o tome da se pridruži trupama koje su se borile protiv Napoleona na Iberijskom poluostrvu, dok je još bio na Univerzitetu u Oksfordu. (Buceta 1924, 503)
Odustajao je. Napisao je četiri romana u periodu od 1821. do 1824. godine: “Valerius: a Roman Story” (1821), “Some Passages in the Life of Mr. Adam Blair, Minister of the Gospel at Cross-Meikle” (1822), “Reginald Dalton” (1823) i “The History of Matthew Wald” (1824). Ali kasnije više nije napisao nijedan roman, tako da je njegova karijera romanopisca praktično bila gotova i pre nego što je počela. (MacBeth 1935, 12) Pretpostavlja se da je njegova odluka da više ne piše u ovom žanru posledica izuzetno niske popularnosti. Kako navodi Makbet, kada je prestao da objavljuje romane, The Blackwood’s Magazine je objavio belešku u kojoj se iskazuje žaljenje što Lokhart ne nastavlja sa pisanjem romana, jer iako nije bio rođeni pripovedač, poput Skota, mnogi koji su to postali takođe nisu imali bogomdani talenat, već su ga strpljivo izučili. I sam Lokhart je primetio da: „Nikada niko nije napisao veliki roman u mladim godinama izuzev Smoleta.“ Na osnovu njegovog književnog opusa, vidljivo je da nijedan njegov roman nije napisan u istom tonu, što ukazuje da Lokhart kao pisac još nije bio pronašao onaj stil u kome bi dao svoj maksimum (MacBeth 1935, 30). Da je istrajao, može se pretpostaviti da bi se njegovo umetničko delovanje usavršilo samo po sebi, i da bi postao uticajan romanopisac u periodu tranzicije ka Viktorijanskoj eri. Ali nije imao snage za to (MacBeth 1935, 31). 
Odustao je i od prevoda „Ilijade“, uz prateći komentar da će autor, ako Ilijada naiđe na dobar prijem kod publike, s obzirom na to da poseduje obiman materijal o Homeru preveden u istom stilu, dovršiti delo u engleskom heksametru. Tri godine ranije, Lokhart je izrazio sumnju da li će se „heksametar ikada odomaćiti u Engleskoj“, što ukazuje na to da je u to vreme već možda počeo sa prevodom „Ilijade“ i bio razočaran rezultatom. Nažalost, „Ilijada“ nikada nije objavljena u celini, a neki delovi šeste knjige, objavljeni u English Hexameter Translations (1847) pod njegovim inicijalima, najverovatnije predstavljaju Lokhartov prevod (MacBeth 1935, 50). Verovatno je svojevremeno planirao kompletan prevod grčkog epa; beleška dodata uz prvi deo prevoda u Blackwood's Magazine ukazuje na sledeće: Ako bi ovaj eksperiment bio primljen sa bilo kakvom naklonošću, pisac u svom portfoliju ima dosta Homera, odavno prevedenog na isti način; i on se ne bi libio da pokuša da završi Ilijadu u engleskim heksametrima, kakve on može da napravi. Napisao je predgovor za Moteovo izdanje Don Kihota iz 1822. sa Servantesovom biografijom. (Rodríguez Palomero 1993, 244)
Sasvim je moguće da je odustao od prevoda srpskih narodnih pesama. Čini se da je bio sklon preranom demoralisanju. Odustao je od karijere romanopisca odmah nakon što prva četiri romana nisu doživela uspeh. (MacBeth 1935, 30) A nije imao samopouzdanja ni kao pesnik. Makbet kaže da je vrlo moguće da je napisao dovoljno stihova da njima popuni veću knjigu, a imao je i gde da ih objavi. „Lokhart nikada nije imao dovoljno visoko mišljenje o svojim pesničkim moćima da prikupi sopstvene stihove, ili čak da otkrije šta je napisao i objavio na raznim mestima.“ (MacBeth 1935, 32) Lokhartov biograf Lang takođe smatra da su „Španske balade“ bile najpoznatije, najuspešnije Lokhartovo delo, posebno među mladima. Ostala njegova dela nisu bila poznata, a romane su mu čak mešali s romanima drugih autora (Lang 1897, 314)
Makbet smatra da je Lokhart imao velike intelektualne sposobnosti, ali da nije imao poverenja u njih i život, kao da nikada nije pronašao oblast u kojoj je zaista dobar. „Nikada nije verovao u sebe i svoj rad, a rano u životu počeo je da gaji prikriveni osećaj, koji ga nikada nije napustio, da je njegova karijera pogrešna, pogrešno usmerena. Verovatno mu je to donela upravo njegova oštroumnost, nezamućena egoizmom, koja se ipak posebno odrazila na njegov stvaralački rad. Ovu oštrinu intelekta treba povezati sa drugim kvalitetom, njegovom sklonošću satiri. Imao je izuzetnu sposobnost prodornog zapažanja, kako u životu tako i u književnosti; i, kada je ovu sposobnost primenjivao na ljudima, prijateljima ili neprijateljima, video je njihove nepodudarnosti jasnije od većine. Njegov smisao za humor je bio dobar, i znao je kako da efektno izrazi svoje misli. […] Njegova intelektualna ravnoteža i zdrav razum naterali su ga da govori iskreno i otvoreno. […] Ali povremeno bi svest o njegovoj moći da ranjava pobegla s njegovim perom (“his power to wound would run away with his pen”), a Lokhartovo ime postalo je jedno od najomraženijih i najstrašnijih u spisku dopisnika tog vremena. (MacBeth 1935, 13) Njegove moći dostižu svoj puni izraz u kritičkim, a ne u stvaralačkim oblicima književnosti. Ne poezija ili poetski prevod, i ne roman, nego književna kritika, kritika društva i biografija – najbolje ga predstavljaju. (MacBeth 1935, 51) Kritičar neobične oštroumnosti i uvida da odvoji žito od kukolja u ovom slučaju; Lokhart je, možemo reći, bio takav kritičar (MacBeth 1935, 140). Lokhart je četvrt veka kreirao uređivačku politiku jednog od dva najznačajnija časopisa, “one of the two powerful organs of literary criticism in England – the Quarterly Review”, u periodu veoma značajnom za englesku književnost. (MacBeth 1935, 51)
Lang navodi da je u jednom satiričnom prikazu nazvan škorpionom iz daleke zemlje koji rado bode ljude i lice (“from a far country, the Scorpion, who delighteth to sting the faces of men“). (Lang 1897, 160)
Lokhartovim radom i životom bavio se prvo Endru Lang, a zatim i Makbet. Drugih opširnih studija nije bilo. Možda se može reći da je izostanak studija značio i nedovoljnu pozitivnu kritiku. Do skoro se nije moglo utvrditi ni šta je sve napisao, posebno od članaka u periodici. Početak njegove karijere bio je gotovo senzacionalan (MacBeth 1935, 9).
Dijego Salja u članku iz 2009. godine govori o Lokhartovim prevodima španskih romansi. Članak naziva veoma indikativno: "Translating Romances, Writing Spain: John Gibson Lockhart's Ancient Spanish Ballads." Saljin fokus ovde je, kao i u svim ostalim njegovim radovima, na kulturnom modelu Španije u britanskim romantičarskim tekstovima. 
Bio je distanciran od sopstvene sudbine, sopstvenih napora, što je nepremostiva prepreka uspehu u javnom životu. Zbog „tužne lucidnosti duše“, u kombinaciji sa stidljivošću, Lokhart je uvek bio u ratu sa sopstvenom ambicijom, sve dok nije prestao da gaji bilo kakve ambicije. (Lang 1897, 63) Napisao je Servantesovu biografiju i nije stavio svoje ime na naslovnu stranu. 
O Lokhartu je pisao i Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli), negativno, a povodom fijaska časopisa The Representative, koji su u januaru 1826. počeli zajedno da izdaju Mari, Dizraeli i Lokhart. Dizraeli je nakon prvih pregovora odustao, gotovo izvesno jer nije mogao da pokrije svoj deo uloga. Mari se takođe povukao, i u julu iste godine časopis je ugašen. I Mari i Lokhart su imali gubitak. Odnosi između Lokharta i Dizraelija bili su već zahladneli. Lokhart je krivio Dizraelija što ga je uveo u taj posao. 
Dizraelijeve optužbe protiv Lokharta, iznete mnogo godina kasnije u jednom pismu iz 1860, objavljene su u Ateneumu za njegovog života, ali posle Lokhartove smrti. Optužuje Lokharta da ga je zloupotrebio. Kaže za njega da je „stručnjak za maglovita šikaniranja književnih intriga (“an expert in all the nebulous chicanery of these literary intrigues”). Nažalost, u ovom slučaju, čovek od slame na koga je pucao postao je eminentan, a novine od pre skoro četrdeset godina pamte se po tome što su bile predmet književnog falsifikata. 
Zvaničnu biografiju napisao je, dakle, njegov zet, Džon Gibson Lokhart, koji je prvi sledeći značajni prevodilac srpskih i španskih narodnih pesama na engleski. Lokhart je biografiju pisao dok je sređivao Skotovu književnu zaostavštinu, uređivao The Quarterly Review i starao se o supruzi koja bila na samrti. Lokhart je ujedno bio i Skotov urednik, i iskusni biograf, budući da je 1828. godine završio biografiju Roberta Bernsa (Robert Burns). 
Lokhartov spektakularni početak u Blackwood’s Magazine, kada je bio jedva više od dečaka, i briljantna karijera koju mu je proricao Volter Skot, nažalost, nisu u punoj meri realizovani, što se, po Skotovoj primedbi, može najviše zahvaliti tome što Lokhart nije verovao u sebe i bio je odveć samokritičan i nedovoljno ambiciozan. (MacBeth 1935, 208– 9) 
Bavio se promocijom američke književnosti. Kod Lokharta se za Irvinga zauzeo sam Volter Skot, koji se sa njim upoznao 1817. i kome se mladi esejista veoma svideo. Predanost s kojom se Lokhart posvetio popularizaciji Irvingove knjige pokazuje da je i sam prepoznao njegove kvalitete. (MacBeth 1935, 141) Zaslužan je za Irvingovu popularnost.
I u biografiji o Lokhartovom životu, (The Life and Letters of John Gibson Lockhart), govoreći o njegovoj ličnosti, Endru Lang (Andrew Lang) kaže: „razumljivo je što je oca i ćerku privukao lepi, stidljivi i nemarni Lokhart; to što su ga prihvatili u porodicu, ukazuje na crte njegovog karaktera nevidljive drugima. U svakom slučaju, on će se u potpunosti posvetiti svom novom patronu i ostatak života provesti brinući o Skotu i njegovom potomstvu.“ Njegova privrženost porodici je izražena i u rečima gospodina Kristija, koji kaže: „Ljubav prema deci je bila u Lokharta snažnija nego što sam ikada video i u jednog muškarca – bila je to majčinska ljubav.“ (Lang 1897, 292) 
„Stoga ne čudi što će niz nesrećnih događaja u porodici koji slede nakon seobe u London zauvek baciti mračnu senku na dalji tok njegovog život: Skotov finansijski krah (1826), smrt Lokhartovog starijeg sina nakon niza godina invalidnosti ("Hugh Littlejohn" u Skotovim: Tales of a Grandfather), smrt njegove supruge i, na kraju, raskalašan i problematičan život i prerana smrt njegovog mlađeg sina. Sve ovo će uticati na urušavanje njegovog zdravlja, te će se 1853. povući iz uredništva u Kvorterliju i otići u Italiju na oporavak; u Englesku će se vratiti tek da bi preminuo u Abotsfordu (Abbotsford), u šezdesetprvoj godini života, novembra, 1854.“ (MacBeth 1935, 12)
Imao je isto godina koliko i Skot kada je umro – 61. I isto se iz Italije vratio u Abotsford da umre. In 1853, J. G. Lockhart—also widowed, and with two of his three children dead, fast ageing and very ill—followed his late father-in-law to Rome. (Brown 2020, 266).