Volter Skot je „Hasanaginicu“ preveo, kako Subotić kaže, „ne zato što je bio i najmanje zainteresovan za Srbe, već isključivo zbog interesovanja za Geteovo delo“ (“not because he was in the least interested in the Serbs, but solely because of his interest in Goethe’s work“) (Subotic, 1927a, 628; Kostić, 2014, 387). U odrednici posvećenoj prevodu srpskohrvatske narodne poezije u XIX veku u Oksfordskom vodiču kroz književnost prevedenu na engleski jezik, autor govori o prevodu „Hasanaginice“ i kaže da je „dodatna težina Geteovog imena garantovala novi podsticaj“ prevođenju. (France 2000, 217–219) Skot za Getea kaže, pisac „čiji su talenti bili predodređeni da osvetle doba u kome je cvetao“. Nije ga nikada upoznao, žalio je zbog toga, dopisivali su se jednom, a saznavši da je umro u svom domu, požurio je da se vrati u Abotsford. (Lockhart 1862, 656). 
Književni krugovi koji su se obrazovali u Berlinu u doba kasnog romantizma, a koji su bili oduševljeni Geteom, sastajali su se na čajankama u privatnim stanovima, na predavanjima o najnovijoj književnosti, i tako se dolazilo i do rukopisa. Ti krugovi privukli su i tada mladu Talfjevu. U književno-muzičkim krugovima ona je zainteresovanim osobama čitala svoje metričke prevode srpskih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića, da bi čula njihovo mišljenje. (Krauze 2008, 17) 
Po svemu sudeći, ljubav prevodilaca prema Geteu bila je izuzetno motivišuća. Uticao je ne samo na Talfj, Valtera Skota, već i na Džona Gibsona Lokharta, koji ga jednako kao i prethodnici veliča rečima „jedini pesnik savremenog doba koji je zaslužio da bude svrstan rame uz rame sa Danteom, Kalderonom i Šekspirom “ (MacBeth 1935, 154).
„I nemački i britanski prevodioci srpske i španske narodne poezije su ga obožavali i putovali su da ga upoznaju. Lokhart je putovao u Nemačku i upoznao Getea 1817. a Skota, po povratku kući, 1818. godine. Lokhart je navodno znao španski jezik pre nego što je napustio koledž, ali nema sumnje da je njegovo interesovanje za španske balade u velikoj meri nastalo zahvaljujući pažnji koja im se poklanjala u Nemačkoj“ (MacBeth 1935, 39). Sam Lokhart piše 1827. godine u Quarterly Review: „Poslednjih dvanaest godina narodnoj poeziji slovenskih naroda, a posebno Srba, posvećena je velika pažnja u Nemačkoj; i srećni smo što čujemo da su opsežne zbirke objavljene u Beču i Lajpcigu nedavno praćene još jednom iz peštanske štampe.“ (Lockhart 1827)
Talfj je svoj prevod srpskih narodnih pesama na nemački, koji su koristili Lokhart i Bauring, posvetila Geteu, za kog je rekla da je „kralj u državi lepote” (Dobrašinović 2008, 55). Prevodeći srpske pesme, Talfjeva je zavolela Srbe; s njima se gotovo poistovećuje kada, 24. jula 1824, od Getea traži dozvolu da mu posveti knjigu: svi Srbi se – dodaje – udružuju s njom u ovoj želji. (Dobrašinović 2008, 74)
Oslanjajući se prevashodno na Getea i njegovu ogromnu podršku, Talfj je zapravo napravila „jedan podvig Geteu za ljubav“ prevodeći srpske pesme (Delić 2008, 175–176). Da je Talfj bila odana Geteu, vidi s jasno iz prepiske, ali i iz samog njenog prevoda. Zbirka srpskih narodnih pesama štampana je u dva dela, kao i Geteov Faust, a Talfijina posveta Geteu, istog je naslova kao Geteova posveta u Faustu. (idem, 177) U stihovanoj posveti kaže da je Gete zaslužan što su videle svetlo dana, kao i da je on garant njihove istine i lepote. Dakle, Talfj njemu pripisuje podsticaj za svoj rad, ali i jemstvo za uspeh toga rada. Geteu se duguje i činjenica da je pesme prevela u stihu (metrički, ritmički prevod) kao i da je napisala istorijski predgovor, „snabdela ga odgovarajućim topografsko-geografskim, mitološkim i istorijskim uvodnim napomenama“, po Geteovom savetu. (idem, 177–78)
Činjenica je i da je interesovanje za narodnu poeziju prevodiocima dolazilo kroz vrednovanje nemačkih pisaca. Delić kaže da bi prevode srpskih narodnih pesama koje je uradila Talfj bilo naivno objašnjavati ljubavlju prema Srbima, srpskom jeziku i srpskoj poeziji, a onda i nedovoljno njenom velikom naklonošću prema Geteu, kome se Talfj, u svojim pismima, obraća kao „najpoštovanijem od svih ljudi“. (Delić 165–166).
Novalis je Getea nazvao papom poezije 1798. godine (“pope of poesy“) (Prickett 2014, 107). 
Naišli smo na podatak i da se Deping dopisivao sa Geteom povodom jednog prevoda, ali nismo dalje istražili. 
Skot je Getea Lokhartu opisao kao svog starog učitelja, i kažu da se veoma potresao kada je čuo da je umro, pa je požurio je da se vrati kući da i on, kao Gete, umre u svom domu. U Nemačkoj, Geteovi sledbenici biće braća Šlegel, izuzetni kritičari mlađe generacije. Van Nemačke, on će nesumnjivo uticati na De Stalovu (Madame de Staël), Skota i Bajrona i formiranje svakog od ova tri književna genija. A sveobuhvatno i komparativno istraživanje značaja Getea za evropsku književnost je nešto što je, pored Lokharta, mali broj njegovih sunarodnika bio sposoban da učini. (MacBeth 1935, 156–157)