Herder, Stimmen der Völker in Liedern (1778)

Osim Geteovog prevoda „Hasanaginice“ i Herderovog prevoda pesme o Milošu Obiliću i Vuku Brankoviću, takođe iz Fortisa, najveći deo pesama u Herderovoj antologiji je Persijev ili škotski. Antologija nema u naslovu nemačkih pesama, za razliku od Persijeve, koja u naslovu ima engleskih. Talfj za antologiju kaže “an anthology of translated folk-songs from nations all over the world” (Talvj 1842).

Kritičari iznose da je pesme našao kod Peresa de Ite, ali nije, našao je pesme Peresa de Ite kod Persija. Navodi se još da je koristio sledeće izvore Romansero iz Antverpena (Cancionero de romances, Amberes, 1550, 1555, 1568) i Gongorine pesme (Briesemeister 1984, 294). 
Kokjara smatra da je Herder učinio sve da Nemačkoj podari delo ravno Ostacima, ali da mu se namera izjalovila jer nije sakupio dovoljno pesama, niti su pesme odgovarale namerama. (1985, 218).

Bojd kaže da se ne zna kako su i kada tačno Persijevi Ostaci došli do Herdera, ali da znamo da se to dogodilo pre 1770. godine, jer je te godine jedna od tema razgovora između Herdera i njegovog mladog prijatelja Getea u Strazburu bila upravo vrednost narodnih pesama iz Persijevih Ostataka. Herder je zamislio nemačku kolekciju balada po uzoru na Persijevu, priželjkujući da se neko prihvati posla sakupljanja balada, “ransack the provinces of Germany for folksongs”. (Boyd 1904, 80–99) Ova ideja se dopala mladom Geteu, a znamo da je sakupio nekih dvanaest alzaških seljačkih pesama, do kojih je došao krajem avgusta ili početkom septembra 1771. i poslao ih Herderu u Strazbur. Herder, međutim, nije postao „nemački Persi“. Ostvario je širu ideju: da sačini zbirku prevedenih narodnih pesama sa svih jezika. Nikada ne možemo biti dovoljno zahvalni Persijevim Ostacima što su inspirisali Herdera: to je jedna od najistaknutijih zbirki ikada napravljenih u evropskoj književnosti, po obuhvatu, kritičkom uvidu sa kojim su pesme odabrane, i lepoti prevoda sa raznih jezika na nemački. Započeta 1773. godine, zbirka je bila skoro spremna za objavljivanje 1774. Herder ga je, međutim, odložio. Očigledno se plašio ismevanja kritičara. 

Tek se 1777. godine, nakon što je nekoliko konkurentskih zbirki ugledalo svetlost dana, Herder zaista založio da upotpuni svoju kolekciju. Volkslieder, kasnije nazvan Stimmen der Völker in Liedern, pojavio se 1778. i 1779. Što se tiče Persijevih Ostataka, postoji ukupno dvadeset sedam balada koje se mogu pratiti do Persijevih originala. Herder je preneo na Getea svoj entuzijazam za narodnu književnost. Tokom meseci koje su proveli zajedno u Strazburu 1770. godine, Persijevi Ostaci su često bili tema razgovora. Geteov pesnički horizont je neizmerno proširen Herderovim idealima, a u desetoj knjizi Dichtung und Wahrheit Gete kaže da je poeziju shvatio kao zadužbinu sveta, nacija, a ne privatno nasleđe nekolicine profinjenih, obrazovanih ljudi. Međutim, Herderov uticaj, a preko Herdera i Persijevih Ostataka, bio je daleko dublji od pukog navođenja Getea da sakuplja balade za Herderovu upotrebu ili za sopstvenu kolekciju. Gete je bio podstaknut da i sam piše balade u pravom duhu baladne poezije, da uzme popularne motive i preradi ih u poeziju koja će svojim prirodnim stilom, svojom životnom istinitošću dopasti narodnoj mašti. 

„Dalji dokazi o povezanosti nemačke i stare britanske balade mogu se naći u Herderovom predgovoru za Volkslieder, u kojem on otkriva da su Ostaci drevne engleske poezije Tomasa Persija predstavljali inspiraciju za njegov poduhvat. On uključuje u svoju zbirku preko dvadeset prevoda iz Persijeve zbirke, pored izvesnog broja iz Tea-Table Miscellany Alana Remzija (Allan Ramsay) iz 1727. i drugih tomova engleskih i škotskih tradicionalnih balada.“ (Thomson, 2007)
Menendes Pidal spominje da je Tomas Persi uticao na Herdera.

„U Herderovoj zbirci narodnih pesama sveta postoji deo koji sadrži prevode španskih balada; a kasnije je napravio neke lepe verzije balada iz Sida, objavljene posthumno 1805.“ (MacBeth 1935, 39). Takođe kasnije, Herder je napravio složenu preradu materijala iz Sida objavljenog pod naslovom Der Cid nach spanischen Romanzen (1803–1805).

Prvi prevod u stihu španske romanse napravio je Herder. U pitanju je “Abenámar”.

Herdera ne spominju ni Amfri, ni Šasta Brajant. Ali zato spominju Grima.

U članku o recepciji španske književnosti u Nemačkoj u XVIII veku, Brisemajster veoma sočno opisuje značaj Španije za Nemačku, koja, dodajemo mi, između ostalog, u španskim pesmama traži materijal za zidanje temelja nacionalnog identiteta. Kaže: „Herder je dao znak da se krene put začarane zemlje („Zauberland“), Španije. Atributi koji će krasiti sve špansko su: divno, jedinstveno, magično, sjajno, grandiozno. Španija postaje domovina romantike par ekselans („Vaterland des Romantischen“). Španski, jedva poznat i pomračen francuskim kao internacionalnim jezikom, sada se pojavljuje kao gotovo sveti jezik. Španska književnost, kao i jezik, zauzima srednju poziciju između italijanske književnosti i klasične latinske književnosti. Ako je u vreme Tridesetogodišnjeg rata Španac smatran „pola Jevrejinom, pola Arapinom“ i bio sumnjiv u pogledu vere i nečiste rase, sada je u modi bezuslovno veličanje plemenitog mavarskog doba. Polazeći od slike mavarskog viteza iz romansi, Herder je došao do zaključka da su Španci, sa duhovnog i kulturnog stanovišta, „oplemenjeni Arapi“ (“árabes ennoblecidos”). Sid je postao ustoličena tema. Herderov ciklus romansi Der Cid, toliko važan za romantičnu ideju Španije, objavljen je u časopisu Adrastea (1803–1804) i inspirisan je jednim nemačkim prevodom sa francuskog (291), za njih se, na drugom mestu, kaže da su francuske prerade (“refundiciones francesas“, 294). 

U Herderovoj antologiji su prvi put upoređene španske romanse, njih 12 i 4 „morlačke“ balade (Delić 2007, 95), i uspostavljena je prva trajna analogija među njima. Pesme se u velikoj meri bave mavarskim, odnosno turskim temama, i začete su u kulturnim regionima u kojima se kulture Istoka i Zapada prepliću (idem, 95). Na osnovu izbora romansi vidi se da je dao prednost mavarskim romansama sa sentimentalnim temama. Mogao je odabrati stare španske romanse, koje su mu sigurno bile poznate i dostupne, ali to nije učinio. (idem, 95)

Herderova antologija je pak glavni izvor danskih i nemačkih balada za Tales of Wonder Metjua Luisa, gde je trebalo da bude objavljena „Hasanaginica“. 

Skot je Bauringu poslao letonske pesme koje je on prikazao u Foreign Quarterly Review 1831. U tom prikazu spominje i Herderovu antologiju. 

Zanimljivo je da Lokhart nije znao za Herdera, iako je putovao u Nemačku i upoznao Getea (Ewen 1934, 264).