Na(ra)cija

Nakon što smo definisali pojam nacije i izdvojili komponente kulturnog modela nacije, i definisali nacionalnu kulturu kao jednu od komponenti modela, sada ćemo naciju i kulturu definisati kao narativ i opisati narativne strategije. 
Polazimo od četiri tvrdnje u vezi sa suštinski narativnom prirodom i nacije i kulture. Tvrdnja Homija Babe odnosi se na naciju, Mone Bejker na kulturu, Hofstedeova na to da su nacije izvor mentalnog programiranja svojih pripadnika, i Lersenova na osnovni proces građenja kulturnog (meta)modela nacije i njegovog spuštanja na konkretne nacije. 
„Narodi, poput narativa, gube svoje poreklo u mitovima vremena i tek u oku uma u potpunosti ostvaruju svoje horizonte. Takva slika nacije – ili naracije – može izgledati nemoguće romantična i preterano metaforična, ali upravo iz tih tradicija političke misli i književnog jezika nacija proizlazi kao moćna istorijska ideja na zapadu. Pojava političke „racionalnosti“ nacije kao oblika naracije – tekstualne strategije, metaforička pomeranja, podtekstovi i figurativne strategeme – ima svoju istoriju“ (Bhabha 2013, 1)
Kultura je „osećaj onoga što nas definiše i razlikuje od drugih. To je oblik „kolektivnog narativa“ u koji grupa veruje i vrednuje ga jer „priče… pričaju i prepričavaju brojni članovi društva tokom dugog vremenskog perioda“ (Baker 2006, 29). 
„Iako savremene nacije nisu u tom stepenu homogene iznutra kao neka izolovana, manja, često nepismena društva, koja su predmet antropoloških istraživanja, one su izvor značajnog zajedničkog mentalnog programiranja svojih pripadnika“ (Hofstede 2010, 17).
„Nacije i nacionalne kategorije su zapravo malo šta drugo do ekrani za projektovanje, prazne kategorije koje ispunjavamo projekcijama, slikama, karakterološkim racionalizacijama svetske raznolikosti“ (Beller & Leerssen 2007, 380).
Naciju, tako, posmatramo lejkofski, kao jednu od priča po kojima živimo (‘the stories we live by’), andersonovski, kao kolektivnu naraciju o identitetu konsolidovanom u odnosu na „drugog“, ali pre svega kao Volter Skot, za kog nacija, „nije ni vremensko jedinstvo prošlosti (kao Renanovo) ni sadašnjosti (kao Andersonovo). Nacija je prostor sukoba oko „alternativnih sistema vrednosti koji su, u različitim periodima istorije, bili dominantni na teritoriji nacije, ili koji se naciji nameću spolja“ (Craig 1990, 26–27). Usredsređujući se na simultanost izmaštavanja nacije, Anderson „zanemaruje ono što Skot podvlači, a to je u kojoj meri je mašta poprište debate, u kojoj je meri projektivna, kao i retrospektivna, pre proba za buduću akciju, nego prikrivanje prošlih postupaka.“ (Craig 1990, 26–27). „Skot je razumeo da se dramatizacija nacije ne odnosi na njenu fikcionalnost ili njenu istinu, već na vrednosti koje su njene imaginacije testirale i koje su projektovale kao put delovanja za budućnost. Mašta nije samo vrednost sama po sebi: ona je medij kroz koji se, poput nacije, raspravlja o našim konačnim vrednostima“ (Craig 1990, 28)
Prevođenje narodne, odnosno nacionalne poezije „drugog“ omogućilo je da se ispričaju priče o „drugom“, ključnoj komponenti kulturnog modela nacije. Prevođenje koje je „daleko od nevine ili politički neutralne aktivnosti“ (Bassnett 2013, 9–10), može biti posmatrano i kao „ključan trenutak konstituisanja nacije“ (Berman 41). To potvrđuju i reči Susman (Susman 2013) koja kaže da su „zabeleženi i književni projekti sa ciljem građenja nacionalnog identiteta, kao što je slučaj sa Britanijom, gde se pojedinci podvode pod viziju nacije s kojom se svaki Britanac može identifikovati sa osećanjem ponosa. Možemo reći da „nacija nudi alternativni i zadovoljavajući način formulisanja individualnog identiteta u odnosu na grupu.“
Zajedničko procesu prevođenja i naracije jeste upravo ono što ih i simbolički vezuje – tumačenje. I da ne bismo ostali na bezličnom, recimo to ovako – tumači. Tumači ljudi, i tumači u ljudskom mozgu. Kako kaže Bejker: „podrazumeva se da narativi ne prelaze jezičke i kulturne granice, i svakako se ne razvijaju u globalne metanarative, bez direktnog uključivanja prevodilaca i tumača“ (Baker 2006, 48). A kako kaže Gazaniga (Gazzaniga 2012, 88–89): „To je ono što naš mozak radi po ceo dan. Uzima podatke iz drugih oblasti našeg mozga i iz okoline i sintetiše ih u priču“. „Dakle, ovaj naš proces interpretacije koji se odvija u levoj moždanoj hemisferi uzima sav input, sastavlja ga u smislenu priču i šalje napolje (“out it comes“).
Možemo da odemo i korak dalje, i da kao Luis Keli u knjizi The True Interpreter kažemo da „Zapadna Evropa svoju civilizaciju duguje prevodiocima“ (Kelly 1979, 16). Ili još dalje, i kao Gazinaga kažemo da svest dugujemo Tumaču: „Današnje gledište u neuronauci je da svest ne predstavlja jedan generalizovani proces. Postaje sve jasnije da svest uključuje mnoštvo široko rasprostranjenih specijalizovanih sistema i razjedinjenih procesa, čiji proizvodi su integrisani na dinamičan način pomoću modula tumača. Svest je svojstvo u nastajanju. Svest teče lako i prirodno iz jednog trenutka u drugi sa jedinstvenom i koherentnom naracijom. Psihološko jedinstvo koje doživljavamo proizlazi iz specijalizovanog sistema zvanog „tumač“ koji generiše objašnjenja o našim percepcijama, sećanjima i akcijama, i odnosima među njima. Ovo vodi ka ličnom narativu, priči koja povezuje sve različite aspekte našeg svesnog iskustva u koherentnu celinu: pravi red iz haosa. Čini se da je modul tumača jedinstveno ljudski i specijalizovan za levu hemisferu. Njegov nagon da generiše hipoteze je okidač za ljudska verovanja, koja, zauzvrat, ograničavaju naš mozak.“ (Gazanniga 2012, 102).
U svakom slučaju važi da su objašnjenja leve hemisfere dobra samo onoliko koliko su dobre informacije koje dobija (Gazzaniga 2012, 89).
Činjenica da se globalne prevodilačke i određene lokalne strategije preklapaju sa narativnim strategijama (i to metanarativnim!), ide u prilog tome. Mada, različita terminologija unosi zabunu i trebalo bi je otkloniti. 

Narativi

Narativi su „javne i lične „priče“ na koje se pretplatimo i koje usmeravaju naše ponašanje“. To su priče koje pričamo sebi i drugima o svetu u kom živimo (Baker 2006, 3, 18–19). Termini „narativ“ i „priča“ sinonimi su. (idem, 19). Narativi iskustvu daju smisao, funkcionišu kao metakod koji nosi poruku o prirodi stvarnosti. (idem, 9). Odnos ljudske motivacije i kulturnog modela možemo posmatrati i kao odnos između ontološkog narativa i javnog narativa. 
Ontološki narativ je interpersonalni, društveni narativ fokusiran na ličnu priču kojom sebi govorimo koje je naše mesto u svetu i našoj ličnoj istoriji. 
Javni narativi su priče koje kruže među društvenim i institucionalnim formacijama većim od pojedinca, kao što su porodica, verska ili obrazovna institucija, mediji i nacija. „Javni narativi u početku mogu biti razrađeni unutar uskog, domaćeg konteksta (neposredna porodica, radno mesto, grad ili država), ali njihov opstanak i dalja razrada zavise od toga da li su artikulisani na drugim jezicima i u drugim kontekstima. Bilo da je motivacija komercijalna ili ideološka, prevodioci i tumači igraju odlučujuću ulogu u artikulisanju i osporavanju čitavog spektara javnih narativa koji kruže unutar i oko svakog društva u bilo kom trenutku“ (idem, 38). 
Metanarativi i metameđe
Metanarativi su javni narativi „u koje smo ugrađeni kao savremeni akteri istorije…“ (Baker 2006, 45). Bejker zatim nabraja metanarative koje je formulisao Somers (Somers). To su: progres, dekadencija, industrijalizacija, prosvetiteljstvo, uključujući „epske drame našeg vremena: kapitalizam protiv komunizma, pojedinac protiv društva, varvarstvo/priroda protiv civilizacije“ (idem, 45). 
Kao i društveni poredak ili društvo u celini, drugi pojedinci s kojima smo u interakciji takođe imaju udela u našim ličnim narativima, a to takođe ima političke posledice. Priče koje sami sebi pričamo utiču na način na koji se ponašamo, a ne samo na način na koji razmišljamo, a svaka akcija koju preduzimamo prirodno utiče na one oko nas. Istovremeno, priče koje drugi ljudi konstruišu o nama su od vitalnog značaja za naš fizički i mentalni opstanak i neizbežno oblikuju naše ponašanje. 
Bejker kaže da „politička i ekonomska dominacija zaista mogu biti glavni faktor koji određuje opstanak i cirkulaciju političkih metanarativa“ i pita se „ali šta je sa drugim tipovima metanarativa? Kako su hrišćanski, muslimanski ili budistički narativi zauzeli tako centralno i trajno mesto u istoriji čovečanstva?“ (idem, 45).
Da bi narativ postao metanarativ, prikazani događaji moraju imati veliku težinu u odnosu na neku vrednost kao što je zlo, opasnost ili dobrota. Ali oni takođe moraju biti konfigurisani unutar bezvremenskog okvira, koji ne signalizira mogućnost rešenja – barem ne u našem životu. Bejker, navodeći Alegzanderove (Alexander) reči kaže da „možda, kao u slučaju Holokausta, priča postaje metanarativ kada „nema „prelaska“ preko nje, kada postoji „samo mogućnost da joj se vratimo: ne transcendencija već katarza“ (idem, 45). 
U našoj metafori međe, ako su nacionalni narativi uticajni do nacionalnih međa, onda su metanarativi mape koje vode i oblikuju istraživanje i razumevanje tih međa. Baš kao što mapa pruža okvir i kontekst za kretanje fizičkim granicama, metanarativi pružaju okvir i kontekst za razumevanje i tumačenje narativa. Šta više, metanarativi određuju gde će biti postavljene metameđe. Jer kao i sve drugo, konkretni metanarativi ne postoje bez svojih binarnih parova. Metameđe se nalaze između binarnih parova metanarativa. Prostor „ničije zemlje“, kao što ćemo pokazati, veoma je dinamičan. 
Postmodernisti su bili vrlo skeptični prema metanarativima. Liotard u svom radu iz 1984, The Postmodern Condition: A Report on Knowledge, kaže da je „metanarativ sveobuhvatno objašnjenje ili totalizujuća istina ugrađena u kulturu, koja je kreirana i ojačana od struktura moći i stoga joj ne treba verovati.” (Repko 2021)
Pokazali smo da, osim Bauringa, koji je relativno dobro poznavao Španiju u mladosti, i Španija i Srbija su bile „nepoznate zemlje“. Opisati ih na osnovu prevoda narodne, odnosno nacionalne poezije i povodom događaja koje smo takođe predstavili, značilo je „domisliti“ ih. Potvrdu našem zaključku nalazimo i kod Salje u eseju „Iberian Translations: Writing Spain into British Culture, 1780–1830“ (objavljen u Almeida 2010, 25–52), koji „istražuje nastanak Španije (njenu geografiju, istoriju i kulturu) kao predmet operacija rekonstrukcije, opisa i upisivanja u britansku kulturu krajem XVIII i početkom XIX veka“. Kao rezultat toga, Španija je mapirana i „prevedena“ u britansku kulturu kroz specifične mehanizme prilagođavanja i prisvajanja, revizije i pogrešnog čitanja.“ Salja tvrdi u istom eseju da je cilj eseja da rekonstruiše kontekst u kojem Španija i njena kultura „postaju primarna komponenta britanske geokulturne imaginacije između XVIII i XIX veka“. 

Karakteristike narativnosti
Ključne karakteristike narativnosti su temporalnost (“temporality”), povezanost (“relationality”), uzročnost (“causal emplotment”), selektivno prisvajanje (“selective appropriation”), partikularnost (“particularity”), generičnost (“genericness”), normativnost (“normativeness”) i narativni rast (“narrative accrual”) (Baker 2006 cf. Somers 1992, 1997, Somers and Gibson 1994).
Elementi narativa su uvek sekvencijalni, i redosled ima značenje. Svaki događaj mora biti tumačen u okviru veće konfiguracije događaja i u odnosu na druge događaje da bi dobio smisao, što prilikom prevođenja narativa dovodi do „kontaminacije“ narativa i njegove potencijalne promene (Baker 2006, 62). Događaji u narativu povezani su tako da vode do određenog ishoda, pri čemu isti skup događaja može biti različito uzročno povezan. Svesno ili ne, događaji se u narativu izostavljaju u skladu sa kontekstom, našim ličnim narativom i vrednostima, i usled izloženosti određenom javnom (meta)narativu i potrebi za stereotipizacijom, odnosno problematizacijom stvarnosti (Baker 2006, 72, 76). Narativi se zatim uklapaju u opšti okvir, u „tip priče“, u neku vrstu formule (‘master plots’, skeletal stories) koja narativu daje značenje i pomaže da se on dopuni (Baker 2006, 79). Takođe se uklapaju u prepoznatljivu vrstu, žanr. Narativi imaju normalizujuću funkciju, cilj im je „legitimisanje i opravdanje postupaka i pozicija u stvarnom svetu, oni postaju percipirani kao očigledni, benigni, neosporni i nekontroverzni.“
Konačno, i ono što je nama najznačajnije za disertaciju jeste da rezultat ponovljenog izlaganja skupu povezanih narativa tokom vremena, takozvani „narativni rast“ dovodi do oblikovanja kulture, tradicije ili istorije, do razrade metanarativa, i čini da narativ dobije ograničavajuću moć. Svi se slažu s tim da kultura podstiče i ograničava, kao i mozak. „Javni narativi koje promovišu moćne institucije kao što su država ili mediji, ne samo da ističu one elemente koje selektivno prisvajaju, već ih i utiskuju u našu svest kroz ponovljeno izlaganje, proces koji Burdije simbolično opisuje kao podmazivanje“. (Baker 2006, 102)
Ovih osam karakteristika narativnosti preklapa se i tesno su povezane. Temporal and spatial sequences participate in elaborating patterns of causal emplotment, and causal emplotment in turn is partly realized through selective appropriation, and so on. (Baker 2006, 5)
Narativna strategija selekcije i uklapanja u širi narativ i narativni rast
Ponovljeno izlaganje skupu narativa koji sužavaju narativno polje primorava na selekciju koja se ostvaruje se kroz „obrasce izostavljanja i dodavanja.“ „Odabir materijala za isticanje, dodavanje ili izostavljanje aspekata neposrednog narativa je onda pitanje šireg narativa u koji su tumačenje ili prevod ugrađeni, a svaka odluka koju donese tumač ili prevodilac doprinosi razradi ili modifikaciji ovog većeg narativa. (Baker 2006, 122). Uključuje i selektivan odabir, odnosno isključivanje tekstova, autora, jezika ili kultura. (Baker 2006, 114) 
Ova strategija ima „neposredan uticaj na svet“. Primera radi, Bejker navodi Pratov zaključak da verbalno depopulizovani afrički pejzaži u britanskim putopisima po Africi u kasnom XVIII i prvoj polovini XIX veka mogu da se posmatraju kao ideološka priprema za pravu depopulaciju koja je usledila. (Baker 2006, 73) 
Ovo je glavna narativna globalna strategija približavanja „drugom“, odnosno udaljavanja od „drugog“. Kako kaže Šarlot Susman, putopisci su „morali da odluče da li da naglase razlike između Britanije i ostatka sveta, ili sličnosti. S jedne strane, isticanje sličnosti imalo je za posledicu da strane zemlje budu razumljive britanskom čitaocu, pa su putopisci često pravili poređenja između britanskog života i drugih kultura, čineći čudno poznatim“, što ih „svodi na jednostavno ogledalo britanskog života“. „S druge strane, isticanje razlika među kulturama može imati efekat otuđenja čitalaca od osnovne humanosti drugih kultura, što olakšava da se o njima razmišlja kao o varvarima ili divljacima.“ (Sussman 2013). „Sav sukob počinje i završava se konstruisanjem ili dekonstruisanjem neprijatelja, ‘drugog’ koji je toliko stran i dalek da ko postaje to. Može se mučiti, sakatiti, zaklati; ko, ne može“ (Nelson 2002, 8). 
Fuko u knjizi Nadzirati i kažnjavati (1977) formuliše strategije koje normalizuju ili isključuju druge. Strategije normalizacije i isključivanja mogu se prepoznati kao poređenje, rangiranje, klasifikacija, hijerarhizacija i podela. Dijego Salja o prevodima španskih romansi govori u tom smislu, kaže da „dobijaju novi značaj kada se stave u kontekst trostruke šeme identifikacije, opozicije i konkurencije koja karakteriše britansko ponovno otkrivanje mediteranskog juga“ (Saglia 1999, 35).
Izdvajamo dve glavne strategije: strategiju orijentalizacije i primitivizacije, i strategiju stereotipizacije.

Orijentalizacija i primitivizacija
„Iako u stvari svaki prevod, kao prepisivanje Drugog, uvodi u igru diskurzivne strategije dominacije i ideologije, upravo u prevođenju „egzotičnih” tekstova, bilo „orijentalnih” ili „primitivnih”, ove strategije postaju najočiglednije.“ (Carbonell 2000, 57)
„Nazvati nešto ‘egzotičnim‘ podrazumeva redukciju. Pod ‘egzoticizmom‘ podrazumevam proces u kom se neki specifični elementi izoluju i stavljaju u središte konceptualizacije teksta, objekta, ljudi ili dela na koja se odnose“ (Coutts-Smith 1991, 23, navedeno u Carbonell 2000, 51–52). „Ovaj proces se fokusira na izmeštanje, neobičnost koju donosi razlika koja predstavlja sliku celine.” (Carbonell 2000, 51–52) „Karakterističan primer može biti prevođenje postkolonijalne književnosti u kojoj se egzotičnim diskursom može manipulisati do te mere da se može zamisliti, tvrdi Edvard Said, kao izmišljena geografija, imaginarni prostor orijentalizovanog Istoka, izgrađen prema ideologiji, kulturnim vrednostima i normama Zapada (West – the Oriental orientalized), geografija kakva je trebalo da bude a ne kakva zapravo jeste“ (Alvarez 1996, 3). 
„Orijentalni i primitivni tekstovi nisu inicijalno takvi, to postaju u ciljnoj kulturi koja onda ima svoje konvencije za to šta je egzotično a šta primitivno.“ „U izvesnom smislu, ‘egzotični‘ karakter određenih tekstova mora biti naglašen promišljenim“ (u smislu, s predumišljajem) „pristupom konvencijama ili skupovima vrednosti izvornog jezika i kulture, tako da ‘orijentalni‘ tekst bude ‘orijentalizovan; ‘primitivni‘ ‘primitivizovan‘ i tako dalje. To znači da će se tekst „svesti” na te karakteristike. Stoga je defamilijarizacija uobičajena praksa pri prevođenju egzotičnih tekstova. Internalizacijom ovako redukovanog teksta, ciljna kultura restrukturira sopstvene aksiome i vrednosti i “the receiver is now the transmitter’. To je mehanizam kulturnog imperijalizma. (Carbonell 2000, 57) Između ostalog zato mislimo da bi bilo dobro ispitati i povratnu spregu, kako mi vidimo sebe pod uticajem ovih projekcija. 
Selekcija može biti motivisana unapred programiranom vizijom, ili unapred stvorenim interesom, predrasudom (Leerssen 2007, 5).

Stereotipizacije
Strategija selekcije je i u korenu kreiranja stereotipa, svođenju opšte slike na minimum informacija, odnosno generalizovanja pojedinosti, „pretvarajući jedan atribut u suštinu čitavog naroda“ (navedeno Leerssen 2007, 9) 
Ovom temom se bavi imagologija. Prosvetiteljska i romantičarska „tematizacija nacionalne istorije i identiteta igraju ključnu ulogu na polju imagologije“. (Leerssen 2000)
Pošto ljudi mogu samo delimično doživeti empirijsku stvarnost, „jednom tekstualno kodifikovana, delimična reprezentacija će predstavljati celinu,“ a zatim i predrasudu kao sa „apriornim informacionim deficitom.“ 
„Etnograf ne mora da pravi nikakve generalizacije i može da izbegne opasnost hegemonističkog diskursa. Međutim, izgled je varljiv, u stvari se dešava suprotno. Prirodna je pretpostavka čitaoca da je svaki narativ, u nekom važnom smislu, tipičan za ono što se dešava na tom mestu, osim ako se drugačije ne kaže. [...] svet se „sažima“ i „svodi na“ priču koju o njemu pričamo. Presenting an anecdote is just as essentializing and totalizing as stating a generalization.“ (D'Andrade 1995, 405). Prevodilac nije antropolog, etnolog, već „aktivista uključen u ponovno pripovedanje sveta“. Svi prevodioci su imali agendu: Volter Skot da propagira škotsku i nemačku kulturu, Lokhart da objavi sve književnosti u prevodu na engleski jezik, Bauring je uspeo. 
Isto kao i kod prevodilačkih strategija, procesi u kojima slike prilagođavaju ili menjaju poznati su kao asimilacija i akomodacija. U asimilaciji, nove informacije se inkorporiraju u već postojeće slike, a postojeće slike mogu biti izmenjene ili se mogu formirati nove s novim informacijama i iskustvima. Postojeća slika može i ometati i sprečiti usvajanje novih informacija i težiti samopotvrđivanju.