Britanski prevodioci španskih i srpskih narodnih pesama

Nije li zanimljivo da se već u samim nadimcima prevodilaca ukazuje njihova motivacija! 

„Podrazumeva se da istorija prevođenja zahteva četiri pitanja koja se moraju formulisati i odgovoriti na njih ovim redom: ko prevodi, šta prevodi, kako i zašto prevodi. Počećemo sa pitanjem ko, jer je tako lakše odgovoriti na ostala. Posebno je interesantno videti šta je i kako predstavljeno, jer ćemo tako znati konačnost i svrhu koju su ovi prevodi imali u to vreme, pošto postoje dve vrste namera, one koje su izričito iznesene u prolozima i one koje se mogu izvesti iz izbora balada koji prevodilac pravi i aspekata balada koji ga najviše zanimaju. (Rodríguez Palomero 1993, 241) 

U poređenju s gotovo potpunim izostankom prevoda srpskih narodnih pesama na španski i španskih na srpski, broj prevoda i srpskih i španskih narodnih pesama na nemački i engleski jezik iznenađujuće je pak veliki počev od prve polovine XIX veka. Prvi sistematski prevodi i španske i srpske narodne poezije pojavljuju se, dakle, gotovo istovremeno, u trećoj deceniji XIX veka. Preveli su ih, uključili u antologije ili na neki drugi način obradili, mahom potpuno isti prevodioci. U Nemačkoj: Herder (Johann Gottfried von Herder), Grim (Jacob Grimm), Gete (Johann Wolfgang von Goethe), Talfj. U Velikoj Britaniji: Volter Skot, Džon Bauring, Džon Gibson Lokhart, Džordž Krouli (George Croly). O prevodima pesama se pisalo u periodici, a prevodioci i autori prikaza su ove dve tradicije često i poredili. 

Prilikom strukturiranja teze uzeli smo u obzir ove značajne podudarnosti kao i još nekoliko važnih činjenica koje se tiču pre svega prevodilaca i njihove motivacije, zatim samog romantičarskog doba, i, naposletku, najnovijih teorijskih razmatranja prevođenja i kulture.
Značajan broj proučavalaca prevoda srpskih, odnosno španskih pesama na engleski jezik, poput Šaste Brajanta (Shasta Bryant) , prevođenje razvrstava u faze prema motivaciji prevodilaca, zrelosti ili obuhvatu prevoda, nalazeći i kvalitativne razlike među fazama, za špansku, koji se nadovezuje na Erasma Busetu (Erasmo Buceta), koji pak izdvaja tri faze prema popularnosti prevoda, i Boška Suvajdžića za srpsku narodnu poeziju. Šasta Brajant čak podvlači da bi „možda trebalo naglasiti očigledno i dodati da se iza rada različitih prevodilaca često kriju sasvim različiti motivi “.

Među prevodiocima španske ima i nekoliko preteča, i prema sudu kritičara, zanemarljivih ili loših prevoda različitih prevodilaca. Činjenica je da su najvažniji i najbolji prevodioci bili isti za oba jezika: Džon Gibson Lokhart i Džon Bauring. Prevodi i španske i srpske narodne poezije kulminirali su dvadesetih godina XIX veka. Dijego Salja u svojoj izuzetno značajnoj studiji posvećenoj britanskom „oblikovanju“ Iberije (šp. figuraciones de Iberia) kaže: „Od Persijevih ranih pokušaja, preko prilično nenadahnutih prevoda Tomasa Roda Starih balada iz građanskog rata u Granadi (1801), prevodi španskih mavarskih balada kulminirali su dvadesetih godina XIX veka objavljivanjem Drevnih španskih balada Džona Gibsona Lokharta (1823) i Drevne poezije i romansi Španije ser Džona Bauringa (1824)“ (Saglia 2000, 258). Sličan sud imaju i srpski kritičari o prevodima srpskih narodnih pesama. Navešćemo u celosti živopisan Koljevićev sud: „I ako uočimo koliko se prvi koraci neposrednijeg engleskog interesovanja za našu narodnu poeziju kreću u okviru romantičarskih maglina i proizvoljnosti, u okviru u kojem mladi i poneseni Skot daje svoj blagoglagoljivi prevod iz treće ruke, u kojem Kolridž raspravlja o metričkim i akcenatskim osobenostima poezije na jeziku koji mu je potpuno nepoznat, u kojem osijanski uzor i, recimo uslovno, podvala, postaju merilo svih stvari, onda nije baš nesreća što se dvadesetih godina devetnaestoga veka za našu narodnu poeziju zainteresovao i jedan čovek koji je plovio u drugim vodama, u vodama trgovine, državnih finansija, spoljne i unutrašnje politike, diplomatske službe.“ (Koljević 1975, 77) Koljević ovde misli na Bauringa. Stoga smo odlučili da u tezi temeljno predstavimo prevode Voltera Skota, Lokharta i Bauringa. 

Pojedinci nisu izolovani u krugu koji zovemo kultura, a često se u literaturi zanemaruju veze između samih prevodilaca, odnosno prosta činjenica da „ponašanje jedne osobe može da utiče na ponašanje druge“. (Gazzaniga 2012, 147) Prvi prevodioci ne samo što su bili isti, nego su se i poznavali i sarađivali. Džon Gibson Lokhart je, recimo, zet Voltera Skota. Skot i Bauring su se dopisivali, a Bauring je i posetio Skota. Bauring i Lokhart bili su vršnjaci. Osim toga, Bauring je nagovorio i podržao Bajrona da se bori u grčkom ustanku, i pisao o tome kako Skot čuva u svom dvorcu u Abotsfordu ćup sa ljudskim kostima koje mu je Bajron poklonio. Bajron je bio veza između ustanika i britanskih helenofila, odnosno Bauringa, koji je bio sekretar Društva. Pretpostavka je da pojedinci u datoj grupi, u većoj ili manjoj meri, dele shvatanja sveta koja su naučili i internalizovali tokom svog zajedničkog iskustva, kao i da se značajno oslanjaju na ta zajednička shvatanja prilikom razumevanja i organizovanja iskustva, uključujući sopstvene misli, osećanja, motivaciju i radnje, i radnje drugih ljudi (Quinn 2005, 2–3). Prevodili su u vreme romantizma, i odlike romantizma se listom uočavaju kod svakog od njih. Volter Skot, Džon Gibson Lokhart i Džon Bauring imaju ključnu ulogu u osnivanju i uređivanju najznačajnijih časopisa i tesno sarađuju. 

Koristili su iste ili slične izvornike, nemačke i engleske, i preveli veliki broj istih romansi, odnosno narodnih pesama. Mnoge španske romanse imale su dva ili više prevodilaca i moguće je i porediti verzije i proceniti „kako se engleske verzije smenjuju između prenosa izvornog teksta i stvaranja novog ciljnog teksta.“ (Saglia 1999, 35) Razmena između nemačkih i engleskih prevoda bila je intenzivna. Robertson (Robertson 2012, 10) ispravno navodi da već prvi prevodi Voltera Skota s nemačkog (dve Birgerove balade prevedene 1796) ukazuju na to da je njegovo interesovanje za balade delimično bilo inspirisano Herderovom zbirkom narodnih pesama. Nama je poznat i značajniji dokaz uticaja, pošto je Skot Geteov prevod „Hasanaginice“ našao upravo u Herderovoj antologiji. Sâm Herder je pak inspiraciju našao u Persijevim Ostacima. Ovaj fenomen prenošenja književnih kultura Robertson naziva, „cikcak kretanjem kroz geografski prostor i istorijsko vreme“ (idem, 10).

Kako se već dalo naslutiti iz Koljevićevog komentara, prevodi su umnogome specifični, pre svega jer je reč o prevodima prevoda. Prevodioci uglavnom nisu poznavali jezik s kog prevode, svakako nisu poznavali srpski, odnosno španski, ali ni nemački, s kog su prevodili na engleski jezik. U najboljem slučaju, učili su ih u hodu. Kako ćemo pokazati, čak je i naizgled dobro znanje nemačkog jezika Džona Gibsona Lokharta ozbiljno dovedeno u pitanje. To prevođenje iz druge, treće ruke, koje Svetozar Koljević slikovito zove „čorbine čorbe čorba“ (Koljević 1975, 74), svakako potvrđuje i otvara dodatna brojna pitanja u vezi sa kvalitetom i funkcijom tih značajnih prevoda. 

Iako je motivacija pojedinca nedovoljna da objasni širi cilj preduzete prevodilačke aktivnosti, ona svakako ne dolazi automatski, neminovno i samo od zajedničkog kulturnog modela ili, terminologijom Klaudije Straus (Claudia Strauss) zajedničkog kulturnog konstrukta (shared cultural construct). (Strauss 1997, 13) Da nije tako, teško bi bilo objasniti zašto Volter Skot nikada nije objavio svoj prevod „Hasanaginice“, a toliko ga je najavljivao i ugovorio njegovo štampanje, da su neki ugledni istraživači i u XX veku vodili da je pesma defakto štampana. Teško bi bilo objasniti i druge naizgled tipično romantičarske hirove, mistifikacije i proizvoljnosti: prvi objavljeni prevod srpske pesme na engleski nije, kako se obično misli, ni Lah Širmin (Krystyn Lach Szyrma) ni Skotov, već Grinšildsov iz 1800. godine. Međutim, Skotov neobjavljeni prevod bio je kudikamo uticajniji od prevoda objavljenog 1800. godine. Zatim, „Hasanaginica“ nije prevedena na engleski kad i Fortisova Putovanja po Dalmaciji, Lokhart nije objavio svoj prevod srpskih pesama, Tomas Persi nije objavio svoj prevod španskih balada, niti Bauring svoj drugi tom srpskih narodnih pesama. Herder je odlagao i zamalo odustao od objavljivanja antologije koja je promenila tok istorije. Ni Talfj nije mislila da objavi srpske pesme. U pismu Bauringu iz 1827. kaže „ja nisam nikako ni pomišljala da ih štampam“ (navedeno u Jovanović 1809, 42), ali nakon što je čula da se Gete zainteresovao za njih, poslala mu je nekoliko svojih prevoda. „Ja nastavih, više njemu da učinim uživanja, to je samo njegovom zaslugom, jer me je jedini on doveo do prilike da ih saopštim publici“ (navedeno u Jovanović 1809, 42). Persi je prepustio kritičko izdanje Don Kihota Džonu Boulu, 1781, a Volter Skot je svoje materijale za izdanje Don Kihota ustupio Lokhartu. Lokhart je hteo, a Bauring je zamalo preveo „sve pesme ovog sveta“ (Jovanović 1908, 35). 

Onako kako je „Hasanaginica“ na samom početku pokazala svu kompleksnost problematike prevođenja narodnih pesama, tako je Volter Skot pokazao svu kompleksnost uloge prevodioca i prevoda u najširem mogućem smislu. Iako smo inicijalno mislili da će Volter Skot biti uzgredna tema (preveo je svega jednu srpsku i jednu špansku baladu), nakon završenog istraživanja, njemu posvećujemo celo poglavlje. Otkriti njegov značaj bilo je, kako bi on rekao za nemačke balade, “the unexpected discovery of an old friend in a foreign land” („neočekivano otkriće starog prijatelja u stranoj zemlji“) (1841, 570). Germanofilija, franko-, pa zatim i evrofobija, očigledno se pokazuju u radu Voltera Skota, kao i sva pitanja od značaja za kasnije prevodioce, od kojih je možda i najznačajnije postojanje projekta, kako kaže Salja, “all-inclusive national project”, u kom su prostori Španije i Srbije geokulturne, geoistorijske koordinate, potke za stvaranje britanske nacionalne kohezije. (Saglia 2000,16)

Epoha britanskog romantizma bilo je vreme duboko uronjeno u temeljno ponovno artikulisanje istorije Britanije, Evrope i „Istoka“, u unapređenje ideje o sebi kao entitetu koji se organski menja kroz istoriju, uvek zadržavajući nešto, kao i u održavanje debata među različitim ideologijama o tome šta je istorija i šta bi trebalo da uključuje. (Curran 2010, 25).