Skotovi prevodi i pregled dosadašnjih istraživanja i saznanja u vezi sa prevodima
Od srpskih pesama, Volter Skot je preveo „Hasanaginicu“, a od španskih istorijsku novu romansu „Los fieros cuerpos revueltos – entre los robustos brazos“. Istraživači navode da je preveo dve španske romanse, međutim, druga romansa koju istraživači navode kao prevod, „Ese buen Cid Campeador – que Dios en salud mantenga“, zapravo je, kako ćemo pokazati, Skotova originalna pesma.
Skotom su se bavili istraživači raznih epoha, ispitujući nemački uticaj na engleski romantizam, škotski i engleski uticaj na kreiranje metakulturnih modela geopolitičkih periferija poput Srbije i Španije, Balkanskog i Iberijskog poluostrva, kao i proučavaoci njegovog života i pesničkog dela, ali i života i dela ljudi na koje je uticao, poput Lokharta i Bauringa.

Prevod „Hasanaginice“ 

Volter Skot je preveo samo jednu srpsku narodnu pesmu, „Hasanaginicu“ (“Lamentation of the Faithful Wife of Asan Aga”). U studiji posvećenoj nemačkom uticaju na engleski romantizam (German Influence in the English Romantic Period 1788– 1818), Stouki (Frank Woodyer Stokoe) tačno navodi da ju je Volter Skot preveo najverovatnije 1794. godine (Stokoe, 1927, 77), dok ostali kritičari zaključuju na osnovu Lokhartovih navoda u Biografiji Voltera Skota da ju je preveo negde između 1795. i 1797. (Lockhart, 2008; Fielder, 1923, 59; Kostić, 2014, 385). Preveo ju je s Geteovog prevoda na nemački, koji je pak nemački prevod italijanskog prevoda Alberta Fortisa pesme koju je Fortis zabeležio na svojim putovanjima kroz Dalmaciju (Subotic, 1927, 628). 
Pesma je u Engleskoj bila poznata kao „Morlačka balada“. Kako kaže Lokhart: „[...] on je u to vreme [1796 i 1797] prepevao i izvesne Geteove lirske odlomke, kao što je, na primer, morlačka balada ‘What yonder glimmers so white on the mountain’ (Lockhart, 1850, 69). Spominje se i da je bila naslovljena „morlački fragment po Geteu“ (Kostić, 2014, 385). Savremenici i istraživači s početka XX veka su prevod često identifikovali kao Geteovu pesmu. Jasno je da je prevod pripadao najranijoj fazi Skotovog stvaralaštva: svoja prva književna ostvarenja objavio je upravo tih godina. 
Osim što ju je izvesno preveo, znamo da je ugovorio i njeno objavljivanje, tako da su mnogi vrsni istraživači držali zdravo za gotovo da je ona sigurno i objavljena baš onako kako je on planirao. Primer je slučaj profesora Brandla, koji je 1882. godine tvrdio da je Skot „Hasanaginicu“ objavio 1799. godine u Apology from Tales of Wonder (Low, 1924). Iako Skotov prevod „Hasanaginice“ nije ugledao svetlo dana za Skotovog života, nigde nema traga koji bi ukazao na to da je Skot odustao od njenog objavljivanja. Šta više, 1806. godine preporučuje je u pismu Tomsonu (George Thomson) kao tekst za određene melodije (vidi dole). Tomson je skupljao popularne škotske melodije i nastojao je da obezbedi dobre tekstove za njih (Kostić, 2014, 386). Kostić navodi pismo: „U dodatku vam šaljem početak jedne ratničke pesme napisane po jednom morlačkom uzoru. To je samo deo ali mogao bi se lako dopuniti ako mislite da bi bio podesan za melodiju zvanu ‘Sheriff’s fancy’. Stihovi su neobično snažni.“ (Kostić, 2014, 386). Odlomak se sastoji od prvih dvanaest stihova njegovog prevoda „ Hasanaginice”. „Skot je verovatno mislio da bi mogao da pesmu koju je desetak godina ranije ponudio za zajedničku zbirku sa Luisom, a koja je iz nekog razloga bila izostavljena iz te knjige, ipak iskoristi na ovaj način. Tomson je odgovorio da smatra da je odlomak ’vrlo lep‘ i da obećava ’velike stvari’, ali da ne odgovara melodiji za koju je predložen, pa je preporučio Skotu da se okrene nekoj drugoj temi. Da li je u pitanju bila samo ljubaznost ili iskreno mišljenje autora, teško je reći. Komentar Hedena, autora ovog Tomsonovog životopisa, sasvim je, međutim, nedvosmislen: „To je odista loš tekst… teško je shvatiti kako je on mogao i pomisliti da bi se od takve nategnute retorike mogla napraviti valjana pesma. “ (Kostić, 2014, 387)
Osim stiha koji spominje Lokhart i nekoliko stihova štampanih što u katalogu izložbe Skotovih dela iz 1871, što u pismu koje je poslao Tomsonu, Skotov prevod ostao je nepoznat sve do 1924. godine kada je rukopis pronašao i objavio Dejvid Lou (David Halyburton Low). 
Lou je dve godine pre toga, 1922. godine imao priliku da pretraži Skotove rukopise i nije našao odlomak (Low, 1922, xiii). To je sva pažnja koju Lou poklanja Volteru Skotu u svom radu posvećenom prevodima pesama o Marku Kraljeviću, kojima prethodi temeljan uvod u prevođenje srpskih narodnih pesama na evropske jezike. Naredne godine i Fidler ukazuje na to da Lou nije našao rukopis „Hasanaginice“ (Fiedler 1924, 51–67). Godine 1924. godine Lou ipak pronalazi rukopis i objavljuje ga u članku “The First Link between English and Serbo-Croatian Literature” u Slavonic Review iste godine u decembru (Subotic, 1927, 628; Kostić, 2014, 387): „Sada konačno dolazimo i do Skotove verzije ove priče. Kao što smo već napomenuli, rukopis nije štampan od strane Balantajna (James Ballantyne), 1799, te su slavisti uzaludno pokušavali da mu uđu u trag. Dr Vojislav Jovanović u svojoj zapaženoj studiji o izvorima u Merimee's La Guzla (Paris, 1911), nakon napomene o svojoj vlastitoj uzaludnoj potrazi za nedostižnim dokumentom, izražava nadu da će ipak jednoga dana biti pronađen i objavljen” (Low 1924, 362–369).
„Teško je shvatiti zašto je rukopis tako dugo ostao nedostupan onima koji su za njega bili zainteresovani. Jer praktično misterija ne postoji. Sve vreme je bio bezbedno pohranjen u biblioteci Univerziteta u Edinburgu (Laing Collection).” Lou ukazuje na to da je datum rukopisa 1794. godina, kao i da nedostaje osma strofa. 
Kostić poredi stihove iz odlomka koji je Skot poslao Tomsonu (12 stihova) i rukopisa koji je pronašao Lou, pa kaže: „Poređenje stihova koji postoje u ova dva izvora pokazuje da ima nekih manjih, smisaono neutralnih razlika u broju slogova, koje je Skot verovatno uneo kasnije u prvobitnu verziju kako bi usaglasio reči sa predloženom melodijom.” (Kostić, 2014,387) Dakle, ne možemo reći da je prevod bio izgubljen, budući da ga je bilo veoma lako naći u biblioteci u Edinburgu, uredno zavedenog. Razlozi za neobjavljivanje bili su druge prirode. Zanimljivo je da se čak ni nakon objavljivanja nije znalo da prevod postoji, budući da ga Stouki ne nalazi 1927. godine, tri godine nakon što ga je Lou objavio (videti Stokoe 2013,78). 
S tim u vezi postavlja se i pitanje realnog uticaja Skotovog prevoda na savremenike i potonje prevodioce. Čini se pak da je u rukopisnoj formi i u usmenom predanju bio daleko poznatiji od prevoda „Hasanaginice“ koji je 1800. godine objavio jedan drugi prevodilac. Dakle, da stvar bude još romantičnija, iako prvi urađeni prevod „Hasanaginice“ na engleski nije objavljen sve do dvadesetih godina dvadesetog veka (nedvojbeno Skotov prevod), godine 1800. objavljen je integralni prevod „Hasanaginice“ na engleski, s tim što je prevodilac dugo bio anoniman, ili je pak smatrano da je u pitanju sam Volter Skot. Koliko je realan uticaj ovog prevoda bio na savremenike ne znamo. Znamo, međutim, da je sasvim moguće da je prevod, budući značajno kvalitetniji, možda obeshrabrio Skota da objavi svoj. 
Godine 1800. objavljena je u Edinburgu knjiga „Selim i Zaida“ i druge pesme. Autor je anoniman, danas se smatra da je to gotovo izvesno Škotlanđanin Džon Bojd Grinšilds (John Boyd Greenshields, 1770–1856). Poslednja pesma u toj knjizi je „ Hasanaginica “ (Kostić, 2014, 387). Godine 1927. Subotić govori o tom prevodu, kaže da je dva puta objavljen, 1802. i 1803. godine, i da nije mogao da dođe u posed kopije te knjige, ali da profesor Herman Georg Fidler (Hermann Georg Fiedler) u svom članku “Goethe’s Lyric Poems in English Translation”, objavljenom u Modern Language Review u januaru 1923. godine kaže da ima primerak knjige, i da ona na strani 89 sadrži “A Morlachian Funeral Song”, to jest „Hasanaginicu“ (Subotić, 1927, 628–629). Dopunjujući postojeće bibliografije engleskih prevoda Geteovih lirskih pesama, Fidler navodi publikaciju u njenom drugom izdanju Selim & Zaida, an Oriental Poem: with other Pieces. Second Edition. London: J. Cumming; Edinburgh: A. Constable. 1802. Fidler kaže da “Contains p. 89: A Morlachian Funeral Song, on the death of the illustrious wife of Asan Aga. From the German of Goethe. Begins: What shines so white in yonder verdant forest? / Snow, is it? or the Swans’ unspotted plumage?” (Fiedler, 1923, 58–59). 
Prevod je inicijalno bio pripisan Volteru Skotu (znalo se za njegov), iako je sve ukazivalo na to da Skot nije prevodilac. Fidler konstatuje da Lokhart navodi da je Skot prepevao Geteovu „Morlačku baladu negde između 1795. i 1797. ali da se tamo navodi samo prvi stih: “What yonder glimmers so white on the mountain,” koji nije dovoljan da pokaže da verzija koju je Lokhart video, po svemu sudeći u rukopisu, nije ista kao verzija objavljena u Selimu i Zaidi. Objavljuje Grinšildsov prevod i kaže da iako je isprva mislio da je u pitanju Skotov prevod, uporedivši prve stihove iz Lokhartovih Memoara uporedivši prve stihove iz Lokhartovih Memoara i prevoda iz 1800. godine, shvatio je da to ne može biti (Fielder 1924). Pa kaže: „Svakako je više nego sumnjivo da li je Skotova verzija ikada štampana“. Fidler konstatuje i da Lokhart nikada nije video, ili pak pregledao Apology, jer je njegov opis sadržaja prilično netačan.
Fidler se godine 1927. vraća na Grinšildsov prevod „Hasanaginice“ i u jednoj belešci objavljenoj pošto je Lou objavio Skotovu verziju u svom članku iz 1924. (Kostić, 2014, 387). Kaže da je sam prevodilac naveo da je takođe preveo Geteovu verziju s nemačkog, ali i da je koristio srpski original kao i Fortisov prevod na italijanski. Vidi se da se prevodilac potrudio da prenese pesmu u odgovarajućem metru i da je razmišljao o prevodilačkoj strategiji: „Mera koju sam odabrao približava se originalu i Geteovom prevodu, onoliko koliko priroda jezika i struktura naše verifikacije dopuštaju. Možda će neki čitaoci pomisliti da sam se mogao približiti još bliže. Neću s njima raspravljati o tako krajnje proizvoljnoj stvari. Da bi imali poštenu priliku da sude, priložiću odlomak originala, uz odgovarajući deo Geteovog prevoda.“ Sledi dvadeset redova „Hasanaginice” u originalu. 
Fidler zatim pokušava da dā odgovor na pitanje zašto Skotov prevod nije objavljen a onoliko je najavljivan: „Navedeni prevod takođe može pomoći da se odgovori na pitanje zašto Skot nije štampao svoju verziju zajedno sa ostalim pesmama koje je odneo Balantajnu u jesen 1799, iako je ovaj poslednji, kako kaže Lokhart, 'bio posebno očaran' morlačkim fragmentom. Da li je previše pretpostaviti da je Skot video rukopisni primerak prevoda našeg nepoznatog autora, pa je, prepoznavši njegovu veću vernost i energičnost, povukao svoj? U svakom slučaju, kako Skotova verzija nije štampana donedavno, možemo tvrditi da je upravo naš anonimni prevodilac iskovao prvu vezu između engleske i srpskohrvatske književnosti.“ (Fielder, 1927, 393)
Zanimljivo je i da je, teorijski, prvi prevod „Hasanaginice“ na engleski mogao biti objavljen još s prevodom Fortisovih Putovanja kroz Dalmaciju sa italijanskog na engleski, ali to se nije dogodilo. Putovanja su prevedena 1778. godine u Londonu, “under the author’s inspection”. Pesma je izostavljena. Taj podatak spominju i urednici Kataloga Skotove izložbe iz 1871. godine (Stirling-Maxwell 1872, 123). Zašto nije prevedena Fortisova italijanska verzija na engleski, i zašto Gete nije objavio svoj prevod „Hasanaginice“, već Herder?
Sa sigurnošću znamo da je Skotov prevod trebalo da bude uključen u knjigu pod naslovom Tales of Wonder, koju su on i pisac poznatog gotskog romana Kaluđer (The Monk), Metju Gregori Luis nameravali da objave (Kostić, 2014, 385). Odlomak ipak nije objavljen u zajedničkoj knjizi i zato se dugo mislilo da je taj Skotov prevod izgubljen (Kostić, 2014, 386). Jedan od mogućih razloga za izostavljanje „Hasanaginice“ jeste i činjenica da je Metju Luis imao eksplicitan uslov za uključivanje balade u zbirku, a to je da mora sadržati duhove ili veštice. O tome govori Daglas Tomson (Douglass H. Thomson) u svom izdanju Tales of Wonder. Saradnju sa Luisom započeo je zahvaljujući tome što je jedan njegov prijatelj pokazao Luisu, koji je u to vreme skupljao materijal za Tales of Terror, prevod Birgerove balade. Skot se složio da mu pošalje nekoliko škotskih balada i nekoliko originalnih. 
Lokhart tu odluku opisuje ovako: Na Metjuov poziv, ser Volter Skot je imao nameru da objavi “Morlachian fragment after Goethe,” u zbirci Metjuovih nadrealnih balada koje je trebalo da se zovu Tales of Terror. Taj dogovor je bio početak bliske saradnje između Skota i Luisa, ovekovečene u jedanaest pisama koje je Luis poslao Skotu između juna 1798. i maja 1800, odnosno, retrospektivno, u Skotovim Esejima o podražavanju starih balada (Essay on Imitations of the Ancient Ballads, 1830). Na jesen 1799. godine, Skot, frustriran što objavljivanje Luisove planirane zbirke kasni, sastaje se sa svojim starim školskim drugom, izdavačem Džejmsom Balantajnom, i pravi plan da objave An Apology for Tales of Terror, u vrlo ograničenom tiražu koji nije bio namenjen prodaji (od dvanaest kopija, pet je preživelo), u kom bi bio objavljen i prevod „Hasanaginice“. Kako navodi Lou: „odštampano je sedamdeset devet strana i svega dvanaest kopija, ne za prodaju, već da pokažu mogućnosti Kelso štamparije“. Skot je želeo da tako pomogne Balantajnu, kom posao nije išao dobro. Lokhart govori o tom susretu koji će biti uvod u dugu profesionalnu saradnju Skota i Balantajna, izdavača većine Skotovih dela. Skotov biograf i zet, Džon Gibson Lokhart, kasnije i sam prevodilac srpskih i španskih narodnih pesama, piše da je izdavač Džejms Balantajn bio očaran „morlačkim odlomkom pisanim po Geteu“ (Kostić, 2014, 385–386, Lockhart, 1862, 43). Kao i da je Skot toplo preporučio svoje prevedene stihove kao kvalitetnije od sopstvenih, autorskih: „Izvinjavam vam se što sam vas mučio svojim stvaralaštvom, kada posedujem nešto ovakvo za vaše uho“ (Lockhart 1862, 43) Među materijalima koje je poneo izdavaču Balantajnu eksplicitno spominje samo jednu pesmu, „Morlački fragment po Geteu“. Lokhartov opis tog susreta značajan je i po tome što možemo uočiti Skotovu ranu ambiciju da skuplja i štampa narodne balade. Tom prilikom su Skot i Balantajn napravili dogovor koji će obojici doneti bogatstvo, a to je da Balantajn štampa Skotove škotske balade. Taj dogovor Lokhart naziva „malim eksperimentom“ (“this little experiment”). (Lockhart, 2008, 1, 275–76 ) 
U Esejima piše da je ugled Luisove zbirke bio doveden u pitanje. „Tako su se, zbog neuspeha sredstva ('vehicle') koje sam odabrao, moji napori da se predstavim javnosti kao originalan pisac pokazali uzaludni kao i oni kojima sam se ranije trudio da se izdvojim kao prevodilac.“ I Apology i Tales of Wonder jesu ugledale svetlost dana, ali među njima nije bilo toliko najavljivanog „morlačkog fragmenta“ (Thomson 2007). U svom eseju o podražavanju narodne poezije iz 1830. godine Skot ne govori o morlačkom fragmentu. 
Sledeći značajan izvor podataka o Skotovom prevodu „Hasanaginice“ nalazimo u Katalogu izložbe posvećene Volteru Skotu, iz 1871. godine. Na listi originalnih rukopisa posuđenih za izložbu, na 123. strani, pod godinom 1798. i rednim brojem 283, nalazi se sledeća beleška: “The Lamentation of the Faithful Wife of the Asan Aga, from the Morlachian language. The original manuscript, 4to. Lent by Messrs A. & C. Black. In twenty-seven stanzas, beginning – ‘What yonder glimmers so white on the mountain, / Glimmers so white where yon sycamores grow? / Is it wild swans round Vaga’s fair fountain? / Or is it a wreath of the wintry snow?’”
Stihovima sledi kratka istorija prevoda. Kaže se da je rukopis negde iz 1798, da je prevod nemačke balade koju je napisao Gete (“this spirited translation from the German ballad by Goethe”), kao i da se Geteova nemačka verzija zove Klaggesang von der edlen Frau des Asan-Aga. Morlachisch. Urednik navodi dva stiha nemačke balade (na koje se engleski prevod i odnosi): “Was ist Weisses dort am grünen Walde? Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwane? etc“. Dok Stouki, govoreći o ovom katalogu, i verovatno vođen brojem stihova u engleskom, navodi četiri: “Was ist Weisses dort am grünen Walde?/ Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwane? / War' es Schnee, er ware weggeschmolzen;/ Waren's Schwane, waren weggeflogen.” (Stokoe, 1927, 78)
Urednici kataloga zatim kažu da je baladu prvi put objavio Herder u svojoj poznatoj zbirci Volkslieder iz 1778. godine (Geteov anonimni prevod) i spominju prevod (“a different version”) iz 1800. godine. Spominju i Fortisov prevod „Hasanaginice“ na italijanski i naslov pesme u originalu i na italijanskom. “The ballad in the original has the title, 'Xalostna Pjesanza plemenite Asan Aghinize'; and in the Italian version, 'Canzone Dolente della nobile Sposa d'Asan Aga'.“ Takođe konstatuju da pesma nije prevedena na engleski kada i Putovanje po Dalmaciji. Naposletku se osvrću na Lokhartovu konstataciju da je Skot prepevao Geteovu morlačku baladu.
Zanimljivo je da je Volter Skot rođen iste godine kada je Fortis objavio Putovanja po Dalmaciji, i „Hasanaginicu“, i umro je iste godine kada i Gete 1832. 

Prevod romanse „Fieros cuerpos revueltos – entre los robustos brazos“ 

Skotov navodni prvi prevod romanse sa španskog objavljen je 1809. godine uz njegov prikaz Saudijevog Sida (Chronicle of the Cid) i to u prvom broju The Quarterly Review. Od značaja za disertaciju je i činjenica da je prvi članak u prvom broju ovih novina bio posvećen stanju u Španiji. Volter Skot i njegov zet Džon Lokhart takođe su bili zainteresovani za događaje u Španiji i pomno su pratili tamošnju vojnu akciju (Bryant, 1973, 23).
Skot kaže da je Saudi materijal za Hroniku našao u proznoj hronici iz XVI veka, u samom Spevu o Sidu, i narodnim baladama o Sidu (“popular ballads or romances”) koje ne ceni (“the authority or the antiquity of these songs”) i ne koristi dovoljno (Scott, 1809, 134). Stoga Skot odlučuje da dopuni Hroniku romansom koju je, iako je karakteristična za događaj koji opisuje, Saudi izostavio. Kaže da ga prepisuje iz aljkavog prevoda (“We copy it from a slip-shod translation”) koji poseduje i koji može da posluži kao uzorak balada (“may serve for a sample of these ballads”) (Scott, 1809, 141). Skot u pismu Saudiju iz 1807. kaže da je “most anxious to see the Cid” i da smatra da bi uključivanje španskih balada Sidu dalo krila (“they will give him wings”). Saudi piše Volteru Skotu 6. novembra 1808. i kaže da su sve balade ‘made in general upon one receipt’ i da su povremeno krajnje prozaične (letter to Walter Scott, 6 November 1808, in Southey 1849, III, 178).
Niko od istraživača ne navodi romansu u celosti, niti navodi podatak o izvorniku. Buseta kaže da ju je lako naći. Svi navode prve stihove „Ese buen Cid Campeador – que Dios en salud mantenga“. U pitanju je romansa objavljena u Opštem romanseru 1600. godine. Međutim, romansa pod ovim naslovom ni tematski ne odgovora romansi u prevodu, dakle, ne možemo reći čak ni da je prerada. Naši napori da pronađemo izvornik nisu urodili plodom(pretpostavka je bila da ju je našao u Herderovom Sidu objavljenom 1805, no nije). Menendes Pidal (Ramón Menéndez Pidal) je i ne spominje. Buseta jedini eksplicitno kaže da nije reč o prevodu nego o Skotovoj pesmi. Kaže da je u pitanju “una poesía que es de una gracioso [sic] ridiculez, tan inmatura de expresión como paupérrima de contenido y – lo que es peor – que aunque Sir Walter la cuelga al Romancero, es, no obstante, obra propia suya; ya que el único romance del Cid con que guarda una ligerísima, casi inaprehensible, relación es con la que comienza: Ese buen Cid Campeador, -que Dios en salud mantenga. No copio esta composición, porque no lo justificarían ni el mérito literario – que repito que se halla ausente – ni la dificultad en que pudieran encontrarse los curiosos en dar con ella, pues puede leerse, p. ej. en The Prose Works of Sir Walter Scott. Buseta zaključuje da za romanse nije bio naročito zainteresovan („no muy profundamente”) (Buceta 492–493) 
U literaturi se najčešće tvrdi da je Volter Skot krajem XVIII veka preveo na engleski verziju španske nove romanse “Fieros cuerpos revueltos – entre los robustos brazos”. Engleski naziv je “The Death of Don Pedro“. Pesma je objavljena 1823. godine u antologiji španskih pesama njegovog zeta, Džona Gibsona Lokharta. Lokhart kaže da je „romansu najverovatnije našao kod Depinga (Georges-Bernard Depping), u antologiji Sammlung des besten alten Spanischen Historischen, Ritter – und Maurischen Romanzen, objavljenoj u Lajpcigu1817.
Ovim Skotovim poduhvatima istraživači ne posvećuju puno prostora. Menendes Pidal ga takođe kratko spominje kao Lokhartovog tasta, koji je „u Lokhartovoj zbirci objavio verziju nove romanse iz Opšteg romansera o smrti kralja don Pedra“ (“en la colección de éste publicó la versión del romance nuevo del Romancero General sobre la muerte del rey don Pedro: Los fieros cuerpos revueltos Menéndez Pidal, 1953, II, 259). Značajno je to što najveći stručnjak za špansku romansu ovim kaže da pesma koju je Skot preveo nije narodna pesma, jer pripada tradiciji nove romanse, koja je učena pesma nastala po uzoru na narodnu. Amfri takođe samo navodi ova dva prevoda, i kaže da je prevod u Lokhartovoj zbirci “much better” (1945, 480). Kolin Smit tek kaže “there were translations of a few ballads by Byron, Scott and Lord Holland” (Smith 1969, 43). Džek Ijan ne spominje nijedan prevod, kaže samo da „Scott also took an interest in Spanish literature“ (Jack 1964, 397). 
Buseta, naravno, govori o oba ova prevoda (setimo se, smatra da je Skotovo prevođenje romansi avantura, izlet), međutim dodaje: „njegovo interesovanje za kratke pesme postaje očigledno u pismu upućenom Saudiju od 4. aprila 1819, u kom ga pita: „Da li ste videli najkompletniju i najsistematičniju zbirku španskih romansi (balada) objavljenih zahvaljujući Depingu 1817? Ona je potpuno očaravajuća. Tiknor me je podstakao da je pogledam [...]. “ (Buceta, 1924, 493) Ovaj podatak spominje i Dijego Salja u članku iz 2012. godine kada govori o Lokhartu i uticaju Nemačke na britanski romantizam. 
Za razliku od „Hasanaginice“, u katalogu izložbe posvećene stogodišnjici rođenja ser Voltera Skota, iz 1871. godine, ne spominje se njegov prevod sa španskog, kao ni njegova poezija inspirisana španskom legendom o kralju Rodrigu. 
Jednako malo prostora posvećuje mu i Šasta Brajant. Pominje ga svega devet puta, za razliku od Lokharta i Bauringa koje spominje 66, odnosno 25 puta. I Buseta i Menendes Pidal pominju više Skotovih prevoda balada sa španskog na engleski, međutim, konkretno se mogu naći samo dva navedena prevoda.
Ni „Hasanaginica“ ni nova španska romansa ne nalaze se u digitalnoj arhivi http://www.walterscott.lib.ed.ac.uk/, The Walter Scott Digital Archive is an Edinburgh University Library.
Lokhart za baladu koju je preveo Skot (“The death of Don Pedro“) i koju je on uključio u svoju antologiju kaže da je baladu više puta naveo Servantes (Miguel de Cervantes) u Don Kihotu (Don Quixote). (Pidal 1953, II, 259, navedeno u Saglia 2009).