Talfj (1797–1870), Tereza Albertina Lujza fon Jakob

Tereza Albertina Lujza fon Jakob (Thereze Albertine Luise von Jakob – Talvj), bila je Geteova štićenica (Delić 2008, 179), vršnjakinja Bauringa i Lokharta. Svi troje su rođeni u poslednjoj deceniji XVIII veka u rasponu od pet godina. 
Imala je važnu ulogu u širenju srpskih narodnih pesama (Himštet-Faid 2008, 221). Dve knjige Talfjinih srpskih narodnih pesama, Volkslieder der Serben, prevednih sa srpskog, zasnovane na Vukovom lajpciškom izdanju, objavljene su 1825. i 1826. Prevela je oko dvesta pedeset pesama. Njeni prevodi, „zajedno sa Geteovim prepevom ’Hasanaginice’ i posredničkim radom Grima i Kopitara, otvorili su put srpskoj usmenoj poeziji u evropsku kulturu i omogućili da postane njen integralni deo, a uz Rankeovu knjigu Srpska revolucija, i presudno uticali na stvaranje slike o Srbiji i Srbima u Evropi“ (Matović i Šubert 2008, 9), a kasnije i u Americi, gde se preselila kada se udala. 
Talfjini prevodi na nemački su poslužili kao osnova Lokhartu i Bauringu za njihove prevode na engleski. Njeni prevodi bili su temelj nekim onovremenim prevodima na druge jezike (Džona Bauringa na engleski, 1827; Johana Runeberga na švedski, 1830; Elize Vojar na francuski, 1834). Uticali su na mnoge, pored ostalih i na mladog prevodioca, budućeg proslavljenog filozofa Ničea: on je po Talfjinim prevodima preradio šest srpskih pesama. (Dobrašinović 2008, 53)
Ono što se o Terezi ne zna, jeste da se bavila i prevodima španske narodne poezije. 
Rođena je u tada pruskom Haleu, koji je Napoleon osvojio 1806. Nakon što je Napoleon u oktobru 1806. godine zatvorio univerzitet u Haleu, Talfjin otac je doneo odluku da prihvati ponudu sa upravo osnovanog univerziteta u Harkovu da tamo bude profesor filozofije (Rihter 2008, 43). Devet godina je provela u Rusiji, od svoje devete do devetnaeste godine (1806–1816), u Harkovu i Petrogradu, skoro 30 godina u Severnoj Americi, prebivala je u Parizu, putovala po Švajcarskoj i Italiji. Stalno se vraćala Nemačkoj: za života u Severnoj Americi zadržala je tesne veze sa svojim nemačkim zavičajem. Umrla je u Hamburgu (Krauze 2008, 18; Delić 2008, 175; Rihter 2008, 42) Smatra se da je njen boravak u Rusiji, predstavljao takoreći ključni događaj za razumevanje kulturnih razlika i neobičnu ljubav koju je gajila prema egzotičnim jezicima i kulturama. (Rihter 2008, 47)
Bila je ambiciozna. Angela Rihter je naziva „neustrašivom ženom iz Halea“. Učena žena bogatog duha. Bila je obaveštena. Čitala je putopise i proučavala nemačke istoričare, pre svega Rankea. Bila je prilično samosvojna.
Vuka je upoznala počekom 1824. i odmah počela da prevodi pesme na nemački (Dobrašinović 2008, 53–54)
Talfjini prevodi su imali ozbiljnih slabosti i te slabosti su opasnije i dalekosežnije upravo zato što su ovi prevodi za svet bili jedini informator o prirodi srpske poezije, bili su zamena za original. Samim tim su svi budući evropski prevodi ovog nemačkog prevoda srpskih pesama već na početku morali biti hendikepirani i obeleženi slabošću prvog, koji je za Evropljane dobio značaj izvornika. (Delić 2008, 185)
Prevod srpskih narodnih pesama na nemački bio je ekskluzivan, jer francuski prevod nije postojao, šta više, urađen je na osnovu nemačkog prevoda Talfj (Suvajdžić 2014, 137)
Značaj Karadžićevog kontakta s nemačkom kulturom, posebno ličnog kontakta sa Geteom i Grimom, ističe Jovan Delić: „Tek u kontaktu sa nemačkom kulturom, sa Herderovim, Geteovim i Grimovim idejama, Vuk je postao izuzetna ličnost u nacionalnoj kulturi i vodeća ličnost za uspostavljanje kontakata i procesa između srpske i evropskih kultura, pre svega Nemačke.“ (Delić 2001, 55)
Vuk objavljuje 1814, na Kopitarev podsticaj, prvu zbirku narodnih pesama. Kopitar ju je doslovno preveo na nemački. Kopitar je preveo i određeni broj lirskih pesama 1816. i objavio ih u recenziji na drugu Vukovu pesmaricu. Dve godine kasnije, preveo je pesme o Prvom srpskom ustanku u časopisu Wiener Allgemeine Literatur-Zeitung. U prikazu Vukovih knjiga lajpciškog izdanja (Jahrbücher der Literatur, 1825), Kopitar je preveo dvadesetak naših narodnih pesama (vid. Pešić, 1965, 208–210). Zahvaljujući poznanstvu sa Grimom Vuk je upoznao Getea (Himštet-Faid 2008, 222).
Lokhart je znao za Vuka. U članku iz 1827. “For the last twelve years, the popular poetry of the Sclavonic nations, and in particular of the Servians, has received much attention in Germany; and we are happy to hear that the extensive collections published in Vienna and at Leipzig have very recently been followed by another (M. Vesely’s) from the press of Pest.” (Lockhart 1827, 66)
Sam Bauring piše Vuku da ga je dirnula lepota srpskih narodnih spevova i da je već preveo nešto od njih, a želeo bi to da dopuni obavestima Talfjinim, Grimovim i Vukovim. U štampanom delu, međutim, tek uzgredno pominje gospođicu Talfj kao „prijatnu ženu“. (Dobrašinović 2008, 62; Koljević 1975, 20) 
Godinama su svi koji su pratili kontinentalnu književnost čitajući nemačke književne časopise znali za delo srpskog folkloriste Vuka Stefanovića Karadžića. Od 1814. Karadžić je objavljivao zbirke srpskih pesama i narodnih bajki, a 1825. godine počele su da izlaze recenzije ne samo njegovih zbirki već i Talvjevog nemačkog prevoda. Karadžićeva zbirka i nemački prevod ubrzo su pali u Bauringove ruke koji kaže da je Talfjina antologija upravo ono što mu je trebalo i da mu je uz pomoć srpsko-nemačkog rečnika koji je napravio Karadžić 1818. godine zadatak bio lak (Nikolic 2007).
Delo i ličnost Vuka Karadžića je engleskoj čitalačkoj publici prvi predstavio Džon Bauring. On je u Westminster Review u julu 1826. godine objavio belešku o tri Vukove knjige Srpskih narodnih pjesama, koje su izdate u Lajpcigu, 1823–1824. Preveo je i dvanaest pesama pomoću nemačkog prevoda Talvj, iz 1825. godine, a objavio je i nekoliko odlomaka iz Geteovog prevoda „Hasanaginice“. 
Vuk i Bauring su razmenili desetak pisama. Bauring je s Vukom stupio u kontakt preko Šafarika. Šafarik ga je uputio na Vuka i Kopitara. (Subotić 1927, 638) Šafarik je obavestio Vuka da su njegove pesme naišle na oduševljenje u Engleskoj i da je Bauring zainteresovan da ih sve prevede. Vuku se uskoro potom obratio i sâm Bauring, tražeći da mu Vuk pošalje još pesama i izvinjavajući mu se što mu se obraća na francuskom (Subotić 1932, 630; Mladenović 1987, 309). Vuk mu odgovara na ruskom, da mu je zadovoljstvo što namerava da učini čast „zaboravljenom srpskom narodu“ i ujedno ga moli da se za njega zauzme kod Londonskog biblijskog društva, u pogledu njegovog prevoda Novoga zavjeta. (Mladenović 1987, 310). Međutim, Bauring je u međuvremenu već objavio 1827. godine knjigu srpskih narodnih pesama (Bowring 1827). Posvetio ju je Vuku. Iako je Vuk uputio Bauringa na Kopitara, Bauring je bio previše nestrpljiv da bi ga sačekao. Oslonio se na nemačke tekstove koje su mu preporučili Šafarik i Vuk, među njima i Grimov uvod u Malu srpsku gramatiku (Kleine serbische Grammatik). 
Karadžić je, po Kopitarevom savetu, prvu knjigu svoje zbirke, sa potpunim prevodom na nemački, poslao Geteu. U to vreme Gete seviše nije bavio poetskim prevođenjem srpskih narodnih pesama, ali je, kao i Jakob Grim, primao ulogu kritičara srpske narodne poezije i njenih prevoda. Godine 1823. Kopitar je Vuka podstakao da poseti Getea u Vajmaru. Međutim, Karadžić je najpre otputovao u Kasel, do Jakoba Grima, od koga je dobio pismenu preporuku i prevod jedne pesme za Getea. Prilikom druge posete Vajmaru, Karadžić je, u februaru 1824, Geteu predao dve sveske novog izdanja svojih pesama. Gete se pet decenija nakon svog prepeva „Hasanaginice“ ponovo bavio južnoslovenskim govornim područjem. Kao što smo već opisali, doslovni prevodi koje je sastavio Karadžić podstakli su ga da se pozabavi srpskom poezijom. 
Talfj, kojoj je pažnju na srpske narodne pesme skrenuo Jakob Grim, prevela je nekoliko pesama iz Karadžićeve zbirke i te probe poslala Geteu. Gete, Karadžić i Kopitar pomagali su joj predlozima za poboljšanje prevoda.
U prvu knjigu je prevoditeljka smestila pedeset i četiri manje lirske pesme, deset većih epskih pesama, uglavnom o postkosovskim vremenima, deset pesama o avanturama Marka Kraljevića i četiri o Kosovskom boju. U drugoj knjizi su devedeset i dve šaljive i ljubavne pesme, trinaest lirskih pesama od muhamedanskih pevača, tri mitološke o svecima, devet junačkih, četiri o Marku Kraljeviću i sedam ustaničkih. (Delić 2008, 178)