Terra Incognita | Bon Semsauvage

Terra Incognita, o poznavanju zemalja izvornika

Španija i Srbija

Nothing is so firmly believed as that which we least know.”
― Michel de Montaigne, The Complete Essays

„Onome ko se prihvati plemenitog zadatka, nošen bez sumnje humanističkim idejama da posreduje među dvema kulturama, obe kulture moraju biti veoma bliske, ili ih bar mora dobro poznavati. Ni jedno ni drugo ne važi za Terezu fon Jakob.” (Šubert 2008, 134). Dodajem mi: kao ni za sve ostale prevodioce koji su predmet ove disertacije.

Talfj u prikazu prevoda španskih pesama na engleski kaže: „Zbirka španske popularne poezije otvara ljubitelju romantike region koji je relativno malo istražen i gde najplodnije tlo obećava bogatu žetvu.“ (1842, 419) A o Srpskoj: „Daleko veći značaj, u odnosu na našu temu, imaju Srbi; iako možemo pretpostaviti da većina naših čitalaca o ovom narodu zna malo više od onoga što su povremeno mogli pročitati u novinskim pasusima.“ (1836, 112) Govoreći o Slovenima u članku iz 1834: „Najranija istorija slovenskih naroda uvučena je u tamu, koju sva istraživanja vrednih i pronicljivih savremenih istoričara i filologa nisu uspela da razjasne.“ (1834, 329) Na drugom mestu kaže: „Na ranoj istoriji ovih krajeva počiva neprobojna noć.“ (idem, 391). Takođe kaže za Vuka, na samom kraju članka: „Autor zbirke Narodne srpske pjesme, koja je prva na čelu našeg članka, pravi je otkrivač ovog rudnika lepote, koju su, pre njegovog vremena, mogli videti tek nekolicina upućenih, čije je samo postojanje bilo […] nepoznato književnom svetu.” (1836, 116) Za narodne psme koje je Vuk objavio kaže da čine četvrtinu ili petinu „blaga skrivenog u planinama” (idem, 86) Tereza traži od čitaoca da „se oslobodi što je više moguće svojih ličnih i nacionalnih osećanja, pogleda i predrasuda i da dozvoli da bude prenet u svet koji je stran njegovom uobičajenom toku ideja“ (idem, 88).

Književne i kulturne veze Španije i Srbije sa Engleskom bile su slabe, i uglavnom su posredovane nemačkom kulturom, iz druge ruke, kao što smo pokazali u poglavlju o prevodima.

Španija i Srbija su u Britaniji terra incognita de facto i de jure sve dok Britanija nije počela da vlada svetom. O Srbiji se malo znalo. Recenzent Talfjinih prevoda (Fon Fojgt) u novembru 1825. podseća na nedostatak informacija o Srbima. On žali što vlada bolja obaveštenost o ljudima u Timbuktuu ili na Havajima nego o narodnom životu i poeziji Srba. (Himštet-Faid, 2008, 23) Lokhart u svom članku o srpskoj narodnoj poeziji navodi da je Gibon (Gibbon) u svojoj istoriji za ilirske provincije rekao da su „najmračniji deo Evrope“ (“the most obscure part of Europe“, Lockhart 1827, 66), a Bauring u prvom broju tek osnovanog The London magazine 1820. godine za Španiju kaže da je „zaboravljeni ćošak sveta“ (“forgotten corner of the globe“). Sparks u prikazu Bauringovih prevoda srpskih pesama na engleski jezik iz 1827. godine u The North American Review kaže da se o Srbiji malo zna, i da je zemlja u kojoj Srbi žive “one of the most hidden regions of Europe” (Sparks 1827, 2:352)

Subotić kaže da je „Bauring očigledno imao neadekvatno i netačno znanje o Srbima, ali da moramo uzeti u obzir činjenicu da u to vreme nije postojala prava istorija ovog naroda i da se onih nekoliko dela koje on naziva najboljim izvorima srpske istorije odavno prestalo smatrati takvim.“ Do koje mere su Srbi i njihova književnost bili nepoznati u to vreme svedoči i prikaz Bauringove knjige objavljen aprila 1827, u The London Magazine: „Srbi-Srbi – ko su Srbi?“ (“The Servians-the Servians – who are the Servians?”) pita se pisac teksta i dodaje su srpski jezik i književnost „potpuno nepoznati ovde“ (“wholly unheard of here“) sve do pojave dva članka u Westminster Review i Quarterly Review. Potom se za samu srpsku poeziju navodi da je većina pesama po svojoj delikatnosti, eleganciji i otmenosti nadmašila lirsku poezije bilo koje druge zemlje. (Subotic 1926, 631).”

Španske već u naslovu antologije Ancient Spanish Ballads: Historical and Romantic, a srpske u komentaru: „Kada je Gibon pisao svoju Istoriju, iskoristio je priliku da kaže da su Ilirske provincije najmračniji deo Evrope; i, uprkos ustanku koji je okončan mirom u Bukureštu, takve su i ostale sve dok učeni ljudi nisu obratili pažnju na otkriće – prvobitno, verujemo, izneto u Mađarskom časopisu (Hungarisches Magazin) – da u tim ”untravelled regions” krajevima postoji veliki korpus balada, istorijskih i romantičnih, koje nisu nedostojne da budu stavljene na istu policu sa španskim pesmaricama (Cancioneros), našim sopstvenim Minstrelsies, i severnim Kaempe Viser (Lockhart 1827, 66)

Kada je u pitanju španska književnost, ne može se reći da je ona bila „neotkrivena“ u Lokhartovo vreme. Ako ništa drugo, Servantes je svakako bio naširoko poznat, no “the rich mine of ballad literature, in particular, was just beginning to be explored by the English.“ (MacBeth 1935, 145)

Pisci čija su dela uticala na stvaranje slike o poluostrvu kao „Divljem istoku“ Evrope

Dobro poznavanje regiona nije ni u kakvoj srazmeri sa uticajem koji će određeno delo imati – da su neki od najtrajnije popularnih opisa Balkana ostavili britanski pisci koji o njemu niti su znali, niti su želeli da saznaju mnogo. U procesu koji je Vesna Goldsvorti nazvala „imperijalizmom mašte“, ovi pisci ucrtavali su obrise terena svojih snova i strahova na mapu Balkana, ne hajući za njene stvarne konture i boje i ne razmišljajući o tome da bi svet koji stvaraju mogao postati poznatiji od sveta čije su kulise pozajmljivali. Stvarni Balkan postajao je u tom procesu izmišljena kraljevina Ruritanija, osuđena da zauvek bude „Evropa koja to još nije“ ili „ono što je Evropa nekad bila“.(Goldsvorti, 2005, x)

Kostić smatra a je većina tekstova u britanskoj periodici posvećenih srpskoj poeziji bila zasnovana na „vrlo malom ili nikakvom poznavanju naše poezije“ (Kostić 2014, 392). Bauring pak da su staze interesovanja za književnost Španije „relativno neutabane“ (“comparatively untrodden“, 1820, 516). Bauring je očigledno imao neadekvatno i netačno poznavanje Srba, ali moramo uzeti u obzir činjenicu da u to vreme nije postojala prava istorija ovog naroda i da je onih nekoliko dela koje on naziva „najboljim izvorima srpske istorije“ odavno prestalo da se smatra takvim.“ (Subotic 1927, 361).

Edinburg rivju je 1831. godine ocenio Bauringov rad kao značajan jer je preveo na engleski jezik pisce koji su bili čuveni u svojim zemljama i jer ih je izvukao iz mraka starine (“the darkness of antiquity“) (1831, 322–323).

Prvog poznatog britanskog prevodioca srpske narodne pesme, Voltera Skota, po svemu sudeći Srbija nije nimalo zanimala, kao ni prevodioca prve objavljene prevedene pesme, za kog Fidler kaže, možda prejako, da je uspostavio prvu vezu između engleske i srpskohrvatske književnosti (“forged the first link between English and Serbo-Croat literature“, Fielder, 1927, 393)“. Moramo se pitati je li to zaista bila veza sa srpskohrvatskom književnošću, kada znamo da je doživljena kao Geteov morlački fragment, i u čemu se ona tačno ogleda? U studiji posvećenoj recepciji Voltera Skota u Evropi, Pitok kaže da „relativni izostanak Skotovih aktivnosti na Balkanu ostaje misterija“. (Pittock 2014, 278) Govori o prevodima sa engleskog Stanka Vraza i zaključuje: „Utoliko je zanimljivije što ni sam Skot nije zanemario Balkan: jedno od njegovih najranijih dela bila je engleska verzija, preko Geteovog posredničkog nemačkog, bosanske balade (“Bosnian ballad”) „Hasanaginica“. Govori o ženi koja se suočava sa odvajanjem od svoje dece zbog patrijarhalne tiranije muža i brata, što nije nepoznat scenario u baladama Skotove sopstvene pogranične zemlje. (idem, 278)

Braun navodi da je Samjuel Džonson pisao prijatelju da „nijedna zemlja nije manje poznata ostatku Evrope“ od Španije. Ni Španija, ni Grčka nisu bile uključene u Veliku turu (“Grand Tour”). Robert Saudi je privukao pažnju književnih krugova zahvaljujući svom boravku u Portugaliji i Španiji pred sam kraj XVIII veka. Saudi je postao poznat široj javnosti kada je objavio istoriju Španskog rata za nezavisnost dvadesetih godina XIX veka. (Brown 2020, 99). Skot je nabavio treće izdanje Saudijevih pisama 1808. godine.
Skotovo interesovanje za Španiju nije bilo ni etnografsko, a po svoj prilici ni toliko političko koliko se misli, iako se prijavio da bude dobrovoljac u Španskom ratu za nezavisnost, iako ga Lokhart opisuje kako svuda hoda s mapom Iberijskog poluostrva. Buseta takođe navodi da ga je Lokhart uvek opisivao s velikom mapom Iberijskog poluostrva u rukama, „proučavajući kretanje trupa“. (Buceta, 1923, 11–12).

Menendes Pidal kaže da je interesovanje Voltera Skota za špansku romansu bilo inspirisano drugim razlozima osim čisto pesničkim, neverovatnom pesničkom egzotičnošću (“egregia exoticidad poética”) (Menéndez Pidal, 1953, II: 257). Braun smatra da je Španiju video kao veliku Knjigu prirode (“the great Book of nature”), kao materijal za poeziju, i zaključuje da gde god putovao, potencijal za pisanje knjiga bio je ključ za Skotovu motivaciju, mogućnost da deo suštine Iberije donese u salone ili biblioteke u vreme kada je Poluostrvo bilo istaknuto u javnosti. (Brown 2020, 99).

Skot u pismu iz 1808. kaže da bi zimu voleo da provede u Španiji, budući uveren da bi tamo mogao biti svedok događajima koji bi se mogli preneti u poeziju (“which could be turned to account in poetry”), ne kao pesma o događajima u Španiji, već kao inspiracija za bilo koje buduće pesničko delo, kao ideja o osećanjima naroda u stanju patriotskog entuzijazma (“just an idea of the feelings and sentiments of a people in a state of patriotic enthusiasm”). (Familiar Letters of Sir Walter Scott, Boston, 1894, I: 118; Buceta, 1923: 11, n. 2).

U knjizi Frolics in the Face of Europe: Sir Walter Scott, Continental Travel and the Tradition of the Grand Tour objavljenoj 1820, Braun donosi pregršt pojedinosti u vezi sa Skotovim odlukama i putovanjima. Najzanimljiviji je obrazac u kom se vidi da zapravo nije voleo da putuje. Braun smatra da je Skot tražio izgovore da ne putuje. „Skot je delovao plašljivo i nesklono riziku, uvek sa spremnim izgovorom da ne ide u inostranstvo.“ (Brown 2020, 113) Nikada nije bio u Španiji niti Portugaliji, iako je više puta nagoveštavao da bi išao (Brown 2020, 113). Skot je navodno planirao da putuje 1808, godinu dana pre nego što je Bajron otputovao. Braun smatra da „fantazija da bi mogao da ode u zaraćene Portugaliju i Španiju nikada nije bila ozbiljna namera“ (Brown 2020, 78). Skot se čak u jednom pismu poverio da pošto je opisao toliko bitaka, on bi voleo da vidi jednu „sa umerenim stepenom rizika“ u stvarnosti; ali je priznao da je pojam „pre vizija nego plan“. (Brown 2020, 103). Buseta spominje jedno Skotovo pismo iz 1808. godine u kom se vidi da je Skot usvojio stav savršene smirenosti, hladne objektivnosti, „poetskog interesovanja za Špance, koji se da uporediti sa hladnoćom laboratorijskog ispitivanja, sa radoznalošću biologa prema žabama ili zamorcima“. Dodaje da je ponekad bio emotivniji nego što bi se moglo očekivati, u trenucima u kojima opisuje veru u uspeh španskog rata i poziva na borbu do poslednjeg daha.
Iskustva iz druge ruke bila su mu sasvim dovoljna da stvara književna dela. Kako kaže Braun, „Skotov neuspeh da poseti Portugaliju i Španiju postavio je obrazac za njegov budući odnos sa Evropom u celini. Ove sklonosti sanjanju, odlaganju i voljnoj zavisnosti od iskustava iz druge ruke, a ne direktnog poznanstva, primetili su njegovi savremenici i njegovi kritičari, a ponajviše Bajron. U poređenju sa Bajronovom, Skotova vizija Španije deluje kao da je s pogrešnog kraja teleskopa“ (Brown 2020, 105). Braun zaključuje: I opet, stiče se snažan utisak da je Skot bio srećniji što je formirao svoje poglede na evropske znamenitosti na ovaj sporedni način nego što je te iste prizore doživeo sam. Kao da bi stvarnost mogla da zamagli ili okalja njegove zamišljene pejzaže. Njegovo poznavanje sveta zasnovano na biblioteci moglo je biti narušeno onim što bi mogao naći u stvarnosti Francuske, Španije, Nemačke ili Italije. Tako su proizvodi njegove mašte bili prizori i zvuci koje je preneo, najpre u svoju narativnu poeziju, a zatim, pre svega, u svoju fikciju. (Brown 2020, 144) Iako je ovo očigledno karakterna crta Voltera Skota, smatramo da je tipično romantičarska, mašta je u romantizmu bila iznad stvarnosti.

O izmaštavanju

Prosvetiteljstvo je za sobom ostavilo „transcendental vacuum“ koji romantičari popunjavaju “Colouring of Imagination”.

Romantičarska revolucija (“romantic revolution”, Blanning 2012, 1) najpre je kulturna revolucija, „seizmička transformacija evropske kulture“ (Saul 2009, 1–2) u odnosu na prosvetiteljsko naglašavanje razuma i poretka, „matematičko-mehaničkog duha nauke“, a samim tim i klasicizam u umetnosti (Edwards 2007, 553; Berman 1998, 21–22). Nemački romantičari su, podržavajući prosvetiteljske vizije slobode, pružali otpor terorizmu razuma, tj. strukturi koja potiskuje maštu, tj. kulturu (Berman 1998, 21–22). Njihov odgovor na intelektualnu i moralnu krizu označio je kraj racionalističkog i klasičnog pogleda na svet (Saul 2009, 7). Možemo reći da je romantizam bio evropska revolucija u književnosti koja je počela otprilike u isto vreme kad i Francuska revolucija u politici (Prickett 2014, 81). „Društveni i politički prevrati izazvani „zemljotresom“ i naknadnim potresima Francuske revolucije tekli su paralelno s krizom razumevanja uslova i granica ljudskog razuma. Haos koji je pretio da izbriše stubove razuma zahtevao je nove paradigme razumevanja i kontraporetka“ (Saul 2009, 9).

Ako se kolevka ljudskog duha ne nalazi u razumu (Lewis 2011, 36), kako su smatrali prosvetitelji, gde se nalazi? Na to pitanje je trebalo naći odgovor. I odgovor je bio u mašti. Mašta je bila kapija za transcendentno iskustvo i duhovnu istinu. Romantičari su se preselili u transcendentalni vakuum (“transcendental vacuum”) koji je prosvetiteljstvo ostavilo za sobom (Blanning 2000, 8).

Romantizam se oslobađa klasicizma putem povezivanja sa emocijom i maštom (Edwards 2007, 553). Prosvetitelji su u prirodi videli izvor razuma i poretka, poeziju kao „ogledalo prirode“, a romantičari kao emocionalnu i duhovnu snagu nespoznatljivu razumom, skrivenu od ljudske svesti, prožetost natprirodnim (Edwards 2007, 553; Curran 2010, 2-2-3), oneobičavanje običnog koje dovodi do boljeg sagledavanja „primarnih zakona prirode“ (Wordsworth 7), do još prirodnije, najviše prirode, što se postiže maštom (“to throw over them a certain colouring of imagination” (Wordsworth, 265), ili kako kaže Karan, citirajući Abramsa, „lampom imaginacije“ putem koji „pesnik organski ujedinjuje sopstvene asocijacije sa konkretnim percepcijama i rečima u činu koji je analogan božjem stvaranju sveta“ (Curran 2010, 9). „Umetnik više ne nosi naokolo ogledalo, kako bi se držao prirode. Bolja metafora za kreativni proces je lampa, koja sija iznutra.“ (Blanning 2000, 22).

U umetnosti se nalaze „permanentne forme ljudske prirode“. “Romanticism is a belief in the redemptive power of art itself.” Umetnost iskupljenja (”redemptive art”) treba da iskupi sopstvo, ljudsku svest o sopstvenom iskustvu kao o sopstvenom. “Art according to Romanticism is just what preserves us from mere utility and rationality, from the ‘inane phraseology’ of decadent civilization (Wordsworth), by recalling for us the ‘permanent forms’ of human nature (Wordsworth).” (Prickett 2014, 85). Vordsvort je verovao u “beautiful and permanent form of nature” ("lepe i trajne oblike prirode"), Hazlit u “the truth of passion” (“istina strasti”), Kolridž da “poetry brings the whole soul into activity” (“poezija čitavu dušu čini aktivnom”) , Šeli “poetry compel us to feel that which we perceive, and to imagine that which we know” (“poezija nas prisiljava da osećamo ono što opažamo i da zamislimo ono što znamo”). Apsolutna kreativnost (“absolute creativity”) i kod Kanta i kod Fihtea. Estetika je tako najviši čin razuma. (Prickett 2014) „Za romantičare poezija predstavlja najviši proizvod ljudskog duha.” (Kokjara 1985, 248) Uzdizanje mašte na nivo instrumenta koji svetu daje smisao, leči ga, spasava od bolesti “alienation”. „Istini za volju, sve – self, priroda, istorijski proces razvoja kulture – izraz je apsolutne stvaralačke imaginacije koja raste u otuđenosti od svog porekla, ali se paradoksalno takođe vraća u zreli identitet u progresivnim fazama samorealizacije [...].”„Poezija je autentičan izraz pravog apsoluta.” Za Novalisa i Fridriha Šlegela: „sve kulturne manifestacije, uključujući self, prepoznatljivi su konstrukti imaginacije, izraženi kao ‘to’ kroz nešto – označitelj – koji paradoksalno nije ‘to’.” Novalis: „maštoviti pesnik zna prirodu bolje od isključivo racionalnog i eksperimentalnog naučnika, kome matematika i apstraktne formule nude samo skeletnu verziju pravog prosvetiteljstva i stoga oni treba da budu snabdeveni maštovitom rekonstrukcijom životne celokupnosti." (Prickett 2014) Za Šlajermahera je tako religija “imaginative intuition of the universe” („maštovita intuicija univerzuma“). Saul navodi da Šiler vidi moderno doba rastrgano konfliktnim impulsima razuma i osećajnosti.

Sve relevantne savremene studije kulture i prevođenja koje se bave romantičarskom obradom nacija, a koje smo gore naveli, već u naslovu ukazuju na suštinski romantičarsku obradu stvarnosti, na maštu. Podsetimo se reči iz naslova studija: Imagining…, Figuraciones…, Inventing…, Imperialism of Imagination… Izmišljanje… Romantičari su svet kolonizovali maštom. „Romantiziranje“ (nem. Romantisieren, engl. Romanticising) je pojam koji je uveo bliski saradnik Fridriha Šlegela, Fridrih fon Hardenberg, podrazumeva da se „znanje ne može ograničiti na čiste oblike opažanja i proverljivo iskustvo. Pesnička mašta poziva slike, snove i sećanje da beskrajno proširuju ljudski kapacitet za razumevanje” (Saul 2009, 11). U duhu nemačkog idealizma, rani romantičari pripisuju umetnosti moć da predstavi nespoznatljivo, da bude apsolut koji izmiče svakom razumu (Saul 2009, 10–11). Rene Velek smatra da romantičarske pisce ujedinjuje isto viđenje odnosa čoveka prema prirodi. Čovek može da pročita prirodu kao simbol nečega što se obično ne percipira. (Curran 2010, 6). Romantičarsko delo je ono delo gde „mašta, želja i stvaranje mitova pojačavaju ono što obično uzimamo kao percipiranu ’stvarnost’ da bismo proširili njene granice simboličkim sugestijama koje produbljuju, proširuju ili prevazilaze svakodnevnu ljudsku svest” (Curran 2010, 1) Ovo je ključni prosede romantičarskog izmaštavanja stvarnosti: “The principal object, then, that I proposed to myself in these Poems was to choose incidents and situations from common life, and to relate or describe them, throughout, as far as possible, in a selection of language really used by men; and, at the same time, to throw over them a certain colouring of imagination, whereby ordinary things should be presented to the mind in an unusual way; and, further, and above all, to make these incidents and situations interesting by tracing in them, truly though not ostentatiously, the primary laws of our nature; chiefly, as far as regards the manner in which we associate ideas in a state of excitement.”

Savremene studije ističu upravo ovu karakteristiku romantizma, karakteristiku koja je omogućila „izmišljanje Ruritanije“ i „figuraciones de Iberia“. Španija i Srbija se ne opisuju, one se izmaštavaju. U njih se učitava, ili se na njih projektuje, njihov „identitet postaje palimpsest nacionalne istorije, kulture i krajolika“ Britanije. (Saglia 2009, 16).

Studije kulture vide romantičarski antagonizam između razuma i mašte, uma i prirode kao konstrukt izgrađen na dubokim društvenim konfliktima, nacionalnim i međunarodnim, kojima nijedna filozofija transcendentnog ne može uteći niti ih može pokoriti (Curran 29).

Pošto daje prednost mašti, romantizam predstavlja promenu iz normativnog u slobodno.

Narodna poezija je „tačnija“ od istorije, jer ima i komponentu mašte. Za Talfj, u postupku čuvanja pesama prenošenjem s generacije na generaciju, “confided to tradition”, mešale su se stvarnost i mašta, istoričnost i poetičnost, što Talfj ne smeta da zaključi da tradicija, kao izdanak stvarnosti i mašte”, ne pruža pouzdaniju osnovu za istoriju poezije nego za istoriju samih naroda (“nations themselves”) (1836, 86).

U prilog izmaštavanju ide još jedna činjenica. Nisu poznavali jezike.

(Ne)Poznavanje jezika

Skot je i „Hasanaginicu“ i špansku novu romansu preveo s nemačkog, iako nije znao nemački. Kako kaže Ijan Džek: „Skot nikada nije savladao gramatiku jezika, tako da je njegov nemački ostao “a hit-and-miss affair”. Vrlo malo ljudi je dobro znalo nemački – činjenica koju vredi zapamtiti kada se iznesu sveobuhvatne tvrdnje o uticaju nemačke književnosti u Engleskoj“ (Jack 1964 384). „Samo manji broj pisaca – uključujući Lokharta je uopšte dobro znao nemački. Postoji podatak da je Skotu za prevode sa nemačkog pomagala rođaka Harijet Skot.” (Harriet Scott) (Stokoe, France & Haynes 2006, 4, 106, Douglass H. Thomson, 153) „Skotov pristup prevođenju bio je, prema savremenim standardima, pomalo lakonski (“cavalier”), a njegovo klimavo razumevanje nemačke gramatike (“shaky grasp of German grammar”) dovelo je do mnogih netačnosti.“ Nemački je bio ono što je privuklo mladog i klasično obrazovanog Voltera Skota na početku njegove spisateljske karijere. Što se ostalih jezika tiče, učio je italijanski i francuski, “He even mastered sufficient Spanish to read Lazarillo de Tormes, Cervantes, and Ginés Pérez de Hita's Guerras civiles de Granada, generally regarded as the first Spanish historical novel.” Međutim, vidimo da to nije sasvim tačno na osnovu pisma iz oktobra 1808. godine u kom, govoreći o svojoj navodnoj nameri da poseti Španiju, kaže da će, ako bude imao vremena, u leto 1809. pokušati da ode, jer lako uči jezike, i može da izdrži male poteškoće u pogledu smeštaja i hrane (Familiar Letters of Sir Walter Scott, Boston, 1894, I: 124; Buceta, 1923: 11, n. 2) Buseta zaključuje da nam ta rečenica jasno dokazuje da je njegovo poznavanje španskog bilo ograničeno. Kada ga je prošla germanofilija, vratio se francuskoj književnosti i učenju francuskog jezika (Jack 1964, 395).

Bauring je bio poreklom iz trgovačke porodice, puno je putovao i „voleo strane jezike” (“had a passion for languages”, France 2008, 308). Za Bauringa uglavnom pišu da je poliglota i da je prve jezike naučio u rodnom, lučkom gradu Ekseteru, u koji su stizali brodovi sa svih strana sveta, i gde se trgovalo vunom i vinom. Iako je njegova poliglosija osporena, izvesno je bio izložen raznim jezicima. Smatra se da je u Ekseteru naučio francuski, italijanski, španski, portugalski, holandski i nemački. Smit navodi da je francuski naučio od izbeglice sveštenika, italijanski od putujućih prodavaca mernih instrumenata, dok je španski, portugalski, nemački i holandski naučio od svojih trgovaca (Smith 1969, 76). Sâm Bauring kaže da mu je prvi poslodavac, kada je napustio školu, pozajmljivao knjige i pomagao mu u učenju španskog, portugalskog i italijanskog jezika. Kaže da je francuski naučio od jednog sveštenika, kao i od zatvorenika koji su bili na uslovnoj slobodi, italijanski od prodavaca barometara i drugih instrumenta, trgovac po imenu Čerčil pomogao mu je u sticanju znanja nemačkog i holandskog.” (Bowring, 1877, 54, 91) Njegov potomak, Filip Bauring, smatra da je to znanje jezika bilo u temelju gotovo svih njegovih kasnijih interesovanja, kao što su: trgovina, Španija, oslobodilački pokreti, književnost, politika, ekonomija i poslovne veze Evrope i Istočne Azije. (Bowring 2014) Jovanović kaže sledeće (1908, 31): „Od jednog francuskog opata, emigranta, naučio je francuski, od talijanskih torbara, prodavaca barometara, talijanski. Posle toga naučio je još i španski, portugalski, nemački, holandski, švedski, danski, ruski, srpski, poljski i češki; gotovo sa svih ovih jezika on je prevodio i štampao engleske zbirke narodnih pesama. Docnije je naučio mađarski (s kog je preveo Petefija), i arapski, a najzad, za vreme svog bavljenja u Kini, kineski.“

U literaturi se dodatno tvrdi da je pomalo znao i švedski, danski, ruski, srpski, poljski i češki, a učio arapski, mađarski i kineski. Filip Bauring ga naziva lingvistom i kaže da je ovih šest jezika govorio sa lakoćom i tečno, da je mogao da konverzira na maternjem jeziku bilo koje zemlje koju je posetio, i da je prilično dobro znao danski i švedski, kao i da je stekao udžbeničko znanje ruskog, srpskog, poljskog i češkog, što mu je omogućilo da prevodi pisce sa ovih jezika. Sa izvesnim uspehom je učio i mađarski; u kasnijem periodu, tokom putovanja na Istok, naučio je nešto arapskog, a kao čovek u godinama uspeo je da prilično dobro savlada težak kineski jezik, kome je posvetio posebnu pažnju. Iako je bio pre lingvista nego filolog, napisao je mnogo članaka o manje poznatim jezicima Evrope. (Bowring 1877, 3–4)

Subotić za Bauringa kaže da je bio biznismen, i da mu je učenje stranih jezika (navodi francuski, italijanski, španski, nemački, holandski) i objavljivanje antologija narodnih pesama bilo hobi. Za švedski, danski, ruski, srpski, poljski i češki, kaže da je „acquired a sufficient knowledge“, a za mađarski, arapski i kineski kaže da ih je učio. (Subotic, 1927a, 629)
Sudeći po brojnim kritikama upućenim na račun njegovog poznavanja stranih jezika ne možemo tvrditi da ih je znao. Piter Frans u Oksfordskoj istoriji književnosti prevedene na engleski kaže da su „dubina i tačnost njegovog znanja veoma upitni“ (“highly questionable”).

Džordž Borou je po svemu sudeći imao veoma loša iskustva s Bauringom na ličnom i poslovnom planu i nije bio prijateljski nastrojen prema njemu. U knjizi The Romany Rye, pisao je o Bauringu kao čoveku koji „slabo poznaje četiri do pet najlakših jezika Evrope“ (“slightly acquainted with four or five of the easier dialects in Europe”) (Borrow 1907, 1857). Optužuje ga, vrlo zajedljivo da je prisvajao njegova dela, „nakon što bi za njih dao malu novčanu nagradu i deformisao ono što je u originalu bilo izvrsno svojim umecima“ (“after making them a slightly pecuniary compensation and deforming what was originally excellent by interpolation of his own”). I dodaje da je to bila Bauringova „specijalnost“ u pogledu prevođenja, u kom bi drage volje želeo da bude kralj (“This was his special practice with regard to translation, of which he would fain be esteemed the king” (342). Bauringov poduhvat da Englezima približi stranu poeziju naziva “his grand design”. “He was skilled in exploiting other’s efforts and taking the credit for himself”. (Morris in Prickett 2014, 23). Naziva ga „radikalnim literatom” (“Radical literato”), a sebe „mladim čovekom bez prijatelja” (“friendless young man”) (342–343). Borou se 1829. godine upustio u saradnju na prevođenju skandinavske poezije sa Bauringom, kog je upoznao dosta ranije, ali su od projekta odustali i postali su neprijatelji. Bauring je izgubio interesovanje, što mu Borou nikada nije oprostio. “Having initially invested considerable time and energy in the project, as time went by Bowring whittled down Borrow’s prospectus from four volumes to three, then to two, and finally to a single volume. Moreover, as the list of potential subscribers remained stagnant and his political duties took him elsewhere, Bowring eventually lost interest in the book – for which the indigent Borrow was never to forgive him. (Morris in Prickett 2014, 23). Izvređao ga je u knjizi The Romany Rye (1851). Kaže da mu je lice kao “convicted pickpocket”, da su mu ćerke previše ružne da bi se udale, i da mu žena izgleda kao oličenje zla. S pozitivne strane, na osnovu svedočenja Boroua znamo i da je Bauring pre njega došao u kontakt sa slovenskim jezicima. U kontekstu u kom kritikuje Bauringa kao površnog i bez znanja, kaže da ga je „zapanjio svojom slovenskom erudicijom“ (“dumb-foundered him by a display of Sclavonian erudition”) (338). Džordž Borou je autor jedne od najbolje napisanih putopisnih knjiga Biblija Španije (1843). Amfri za njega kaže da je bio gadne naravi. (Umphrey 1945, 490) Njegovi prevodi nisu bili zapaženi. Zanimljivo je da je navodno preveo pesme sa trideset jezika, i da među njima nema nijedne sa srpskog (“he translated from at least thirty languages” (France & Haynes 2006, 510)

Srpski nije znao. Bauring i sam kaže u svojim pismima da je pesme preveo s nemačkog prevoda Talfjeve. Međutim, to ne kaže i u samoj antologiji, zbog čega se Tereza, s pravom, uvredila i naljutila. O tome piše Koleman. Talfj kaže da se, nažalost, mora složiti sa prijateljem koji Bauringa naziva „književnim dendijem” (“literary Dendy”). Kritikuje zatim i njegovu ambiciju, maniju da bude „univerzalan” ne samo u slovenskoj sferi već i u svemu što je strano. To smatra smešnim i površnim, jer ne poznaje jezike. Bauring je prećutao istinu. Spominje prevode Talfj i kaže: “The translations which have appeared in Germany under the name of Talvj are the work of an amiable woman (Theresa von Jacob), who having passed the earlier part of her life in Russia, and possessing a mind cultivated by literature, and captivated by the natural beauties of Serbian poetry, has most successfully devoted herself to their diffusion.” (Bowring 1827, xlvi–xlvii) Na samom kraju uvoda dodaje da je koristio Talfjine beleške, ali da ih nije referencirao: “The notes attached to Talvj’s translation I have employed, without any special reference to them.” (Bowring xlviii). As a matter of fact Bowring probably did very little of this hard plodding work. For the most part he simply paraphrased Talvj's German verses. Some years later when the American poet James Gates Percival discovered Bowring's outright filching of Talvj's notes without crediting her with their origin, he was angry and declared the man showed papak (the cloven hoof). Iako se ljutila, ni sama Talvj nije zamerila što je Bouring koristio njen rad, štaviše, iako je znala da je to uradio, više puta je veoma preporučivala njegove stihove u aprilskom i julskom broju časopisa American Biblical Repository iz 1834. godine (328–413, 417–531) (Coleman 1940, 444).
Subotić smatra da „na osnovu nekih prevoda i beležaka, možemo zaključiti da je pred sobom imao i u nekoj meri koristio materijale na srpskom jeziku, kao i da je imao određena znanja. Međutim, ne možemo tvrditi da je znao srpski jezik niti da je razumeo materijale.“ (Subotić 1927, 367)

Na kraju pisma Vuk kaže Bauringu da mogu da se dopisuju na francuskom jer zna da Bauring govori francuski. Doduše i ruski, ali sam Vuk kaže da može da piše na ruskom u slučaju preke potrebe. (navedeno u Jovanović 1908, 39) Tereza u pismu iz 1827, koje piše na engleskom, kaže da Bauring razume nemački, a ona engleski, i da misli da je „neprirodno ako se služimo kakvim trećim jezikom“ (navedeno u Jovanović 1908, 40).

Slično je i sa drugim antologijama. Godine 1843, dvadeset godina nakon što je izašla druga zbirka ruskih pesma, Tomas Šo (Thomas B. Shaw) optužio je Bauringa za „veliko neverstvo” (“gross unfaithfulness”) prema originalu pesama koje kaže da je preveo. Bauring očigledno nije dobro poznavao ni ruski. Koleman dodaje: „Oslobodi se što je više moguće svojih ličnih i nacionalnih osećanja pogleda i predrasuda i da trpi da bude prenet u svet koji je stran njegovom uobičajenom toku ideja“ (Coleman 1940, 433 ).

Prilikom prevođenja izvesno je koristio originalne tekstove, ali se pretežno oslanjao na nemačke i francuske prevode i značajnu pomoć lokalnih filologa ili stručnjaka (France 2008, 308). Bauringu su lokalni saradnici birali knjige i slali mu šta da prevede. Imao je i specijalno zadužene savetnike. Kao i mnogi prevodioci, on se bavio nepoznatim jezicima tako što je pronašao postojeći prevod na jezik poput nemačkog, koji je znao, ili izvornog govornika koji je mogao da pruži doslovan prevod na poznati jezik. (Morris in Prickett 2014, 23). To su naravno bili „uzorci” nacionalne poezije. No, po svemu sudeći, „mladi čovek bez prijatelja” prevodio je za njega. Borou kaže da je prevodio ili lično Bauring s nemačkih i francuskih prevoda, ili bi anonimni prevodilac preveo sa originala na engleski, a on „deformisao prevod svojim izmenama” (“deformed by his alterations”). (Borrow 1907, 343)

Za Bauringa ne možemo reći čak ni da je bio prevodilac, u najboljem slučaju bio je prevodilac amater. Možemo reći da je bio misionar, diplomata, vojnik, svetski putnik, da je duge vremenske periode boravio u inostranstvu, u Španiji, u Kini… Sigurno je učio lokalne jezike, upoznavao kulture i bio odlično povezan. Njegova misija nije bila da prevodi narodnu, nacionalnu književnost. Potrebu da bude benevolentan iznosi u češkoj i mađarskoj antologiji (Nikolic 2007, 568): „Moja misija je, u svakom slučaju, dobročinstvo. Nikada nisam napustio svoju zemlju, do sa željom da se u nju vratim, noseći sveže maslinove grančice mira i sveže vience poezije. Nikada još nisam posetio zemlju u kojoj nisam našao mnogo toga da volim, da naučim, da oponašam, da poštujem.“ Sve što želi jeste da „poeziju drugih zemalja unese u srca i domove Engleske (Bowring 1830, viii).

Filip Bauring za njega kaže da je bio idealista, koji je verovao kroz sve svoje poslove od Španije do Kine da je komunikacija između nacija i naroda, nesmetana razmena dobara i ideja i korišćenje tehničkog napretka put ka prosperitetnijoj i mirnijoj budućnosti za sve. Komunikacija ima civilizujući efekat.“ (Bowring 2014).

Međutim, ima još nešto što Bauring želi. U jednom pismu kaže: „Biće vrhunac moje ambicije da uradim nešto zbog čega će mnogi povezivati moje ime sa književnošću tog doba“. Naime, godine 1819. i 1820. veoma mnogo je putovao poslovno, posetio je Španiju, Francusku, Belgiju, Holandiju, Rusiju i Švedsku. Upoznao je veliki broj istaknutih, obrazovanih pojedinaca, između ostalog Humbolta, čuvene učene ličnosti, s kojima je tokom nekoliko godina vodio aktivnu prepisku. Tada piše pismo u kom iznosi svoju želju. Inače nije imao formalno obrazovanje. Bio je samouk (Nikolic 2007, 565). Ta motivacija da ostane upamćen bila je toliko jaka da je zbog književnih poslova zapostavio „biznis“. Čim se vratio iz Rusije 1820. objavio je Uzorke ruskih pesnika. Uspeh ove zbirke okuražio ga je da objavi još prevoda sa slovenskih jezika. (Bowring 1877, 5)

Bentam ga je po svoj prilici i voleo i cenio, i štitio. U pismu bratu, Bentam piše da Bauringov talenat, veze, filantropija prevazilaze sve što je smatrao mogućim. „Tek mu je dvadeset osam godina, a ima samo nekoliko jezika u Evropi na kojima ne može da piše ili objavljuje. On je brz kao munja, nežan kao jagnje, i ništa manje hrabar.“ (Bowring 2014)

Veoma nam je zanimljiv njegov odnos prema metodologiji usvajanja jezika. Kaže „kroz učenje jezika u praktične svrhe, našao sam hrabrosti da ih govorim“. „Daleko više se nauči govorom, koji je nužno aktivan, nego samo slušanjem, koje je skoro potpuno pasivno. Uobičajena je stvar sujete ljudi kada kažu da daleko bolje razumeju nego što mogu da govore. Takvi slučajevi su, po mom uverenju, retki. Uopšteno govoreći, lakše je svoje misli preneti drugome pomoću znakova i jezika nego primiti tuđe misli. Umetnost učenja jezika je jedna od onih koje ne zahtevaju superiorne mogućnosti. Ako bi se jezik učio na način na koji uče deca, bilo bi lako ovladati njime. Neznatno je teže ovladati sa pet različitih jezika nego jednim, a ja lično znam mnogo primera gde se pet ili više jezika govori sa podjednakom čistoćom i savršenstvom. Dokaz temeljnog znanja jezika je kada ste u stanju da mislite na njemu, i da u mislima nije potreban nikakav proces prevođenja. Kada govorim o sebi, mogu reći da često sanjam na različitim jezicima koji nisu engleski i nalazim da asocijacije vezane za određene zemlje i određena učenja ne uzimaju formu engleske frazeologije; ali ovo u svakom slučaju zavisi od toga u kojoj meri su strani jezici sastavni deo svakodnevice.“ (Bowring 1877, 91)

Smatra se da je španski morao znati. Filip Bauring kaže: „Iako su mnogi izražavali sumnju u njegovu sposobnost da govori mnoštvo jezika i dijalekata, jedan jezik u kome mu se može priznati apsolutno majstorstvo jeste kastiljanski španski: bio je izuzetno ekspresivan i tačan interpretator njihove poezije. Španija je bila i ostala njegova najveća ljubav: „Volim Španiju kao zemlju i Špance kao narod. U drugim zemljama izdvajam samo posebne objekte svoje pažnje i ispisujem njihova imena na pločice prijateljstva ili simpatije – u Španiji, moja privrženost prožima i drži se čitave populacije.“ (Bowring, Philip Kindle Locations 1073–1084

Ni Talfj nije ni približno dovoljno dobro znala ni srpski ni ruski. Znamo pouzdano da je znala engleski i latinski. Između ostalog, Talfj je prevela Voltera Skota sa engleskog. (Delić 2008, 175; Koljević 1982, 136). „Čak i kada je o poznavanju jezika reč, nalazila se na gotovo tuđem terenu kad se prihvatila teškog zadatka da prevede srpske junačke pesme koje je sakupio Vuk Karadžić: poznavala je, u određenoj meri, samo ruski. Tako posmatrano, njena odluka da poeziju i kulturu Srba približi Nemcima može da se posmatra kao veoma hrabar poduhvat, motivisan delimično mladalačkom lakomislenošću, čiji ishod uopšte nije mogao da se predvidi.” (Šubert 2008, 134). U pismu iz 1827. koje Talfj šalje Bauringu, a koje je objavio Jovanović u prevodu na srpski (1908, 40–42) kaže da nije najbolje znala ruski: „Moje slavenske studije za koje pitate vrlo su nesavršene i jedva zaslužuju da budu tako nazvane. Kao što znate, ja sam vaspitana u Rusiji, delom u Harkovu, delom u Petrogradu; ali ostavivši Rusiju 1817. ja sam bila isuviše mlada da sam mogla imati za književnost kakvog drugog interesovanja osim vrlo površnog. Štaviše, ruski jezik se vrlo retko čuje u petrogradskom društvu, a nikad među strancima; ja sam, dakle, imala vrlo malo prilike da govorim, a još manje da čitam što na njemu. Nekoliko godina boravljenja u Nemačkoj bilo je dovoljno da zaboravim sve što sam učila, dok pojava srpskih narodnih pesama nije poželela da ga se počnem ponovo sećati.” (navedeno u Jovanović 1908, 41) I nešto kasnije o srpskom: „Bez druge pomoći osim jednog, uzgred budi rečeno vrlo nepotpunog rečnika – jer je gramatiku preveo i štampao G. Grim tek jednu godinu docnije [1824] – ja otpočeh tada da učim srpski, prevodeći ove poeme, tražeći reč za reč sad u srpskom, sad u ruskom rečniku, vrlo često uzalud, budući tada prinuđena da se pomognem nagađanjem.“ Iz različitih prepiski koje je Talfj vodila u periodu posle upoznavanja sa Vukom, vidi se da je prevodila sa Vukovog nemačkog i da je nailazila na mnoge poteškoće. (Dobrašinović 2008, 54–55) Na prevođenju je radila tako što bi Vuku i Kopitaru dostavljala svoje prevode i spisak nedoumica, a potom bi joj ih oni objašnjavali u daljoj prepisci. Paralelno piše Geteu. U svom pismu Geteu na ovu temu, 30. septembra 1824, ona zapaža da je Vuk zbog nepoznavanja nemačkog jezika bio daleko grublji od izvornog pevača, kao i da je mnogo šta pogrešno reprodukovao. (Dobrašinović 2008, 56)

„Lockhart knew German“ (MacBeth 1935, 21). Uvreženo je mišljenje da je Lokhart znao nemački kao i da je u mladosti čitao veliki broj nemačkih dela (MacBeth 1935, 22–24). Makbet kaže da je to bilo izuzetno, jer znanje nemačkog jezika nije bilo uobičajeno među njegovim savremenicima. (MacBeth 1935, 15) Pisao je pod uticajem psihološko-sentimentalnih nemačkih romana (MacBeth 1935, 24).

Lang smatra da je Lokhart pre svega odličan klasičar (“an excellent classical scholar”) (Lang 1864, 447) Strastven čitalac, bio je dobro upoznat sa grčkom dramom, Homerom, Pindarom, Herodotom i Tukididom. Međutim, njegova žeđ za znanjem nije se završavala na Grčkoj. Čitao je i na francuskom, italijanskom i španskom, a kasnije je učio i nemački. (Lang 1897, 38) U decembru 1812. piše majci iz Oksforda: “I have acquired the Italian, Spanish, and Portuguese languages; the two former so as to read with the utmost ease, and the last more slightly, only from the want of books ; and I am now busily engaged in Greek and Latin for my examination.” (Lang 1897, 49)

Juen (Ewen 1934, 261) smatra da je u vreme kada putuje u Nemačku 1817. godine, „već imao nešto znanja nemačkog, jer je pristao, pre svog odlaska, da pripremi prevod predavanja Fridriha Šlegela o istoriji književnosti, koji bi bio objavljen u Blackwood’s Magazine. Za to je od izdavača, Vilijama Blekvuda dobio avans kojim je finansirao putovanje. Međutim, taj prevod je objavljen tek 1838. godine.

Španski nije znao ni približno dovoljno dobro. Buseta o znanju španskog: “entre otros estudios a que se dedicó, hubo de adquirir un saber suficiente del idioma castellano “as to read with the utmost ease” por lo menos según su propio juicio, idea que no era compartida, de ningún modo, ni por George Borrow, no, como se verá luego, por Alcalá-Galiano. (Buceta 1924, 503) Pred sam kraj 1829. godine, Borou u pismu Bauringu, dok su se još dopisivali na temu skandinavskih balada, kaže da bi hteo da požuri da ih objavi jer se plaši („I am terribly afraid“) da ih ne prevede neko od „onih prevodilaca koji prevode sa svih jezika, u koje su potpuno neupućeni kao što je Lokhart u španski“ (“by some of those Scotch blackguards who affect to translate from all languages, of which they are fully as ignorant as Lockhart is of Spanish.”) (Buceta 1924, 503, Shorter 1920, Hustvedt 1923, 262)

Makbet za Lokharta kaže da je „njegovo obećanje bilo veće od njegovog postignuća“. „Njegove vizije o tome šta bi mogao da uradi bile su daleko ispred onoga što je uradio.“ Kaže kako Lokhart žali što nema prevoda remek-dela grčke, španske, nemačke književnosti i dodaje da je mogao on sam da ih prevede jer je znao te jezika. Njegove verzije španskih balada i prve i poslednje knjige Ilijade predstavljaju njegove najambicioznije napore u tom pravcu. „Čudno je što imamo tako malo dela u Lokhartovom prevodu.“ (MacBeth 1935, 164)
Salja (2019, 106) smatra da je Lokhartu španska poezija poslužila da se pokaže kao pesnik. Skupljanje starih balada i pisanje novih po uzoru na stare, upoznavanje s nemačkim radom na narodnoj poeziji, uključujući špansku, nedovoljno kreativnosti da bi pisao sopstvenu originalnu poeziju, dovelo je do toga da svoj pesnički dar upotrebi u prevodu i tako postane „origibalno pesnik“ (Umphrey 1945, 487)