Tomas Persi i…

All beside thy limpid waters,
All beside thy sands so bright,
Moorish Chiefs and Christian Warriors
Join'd in fierce and mortal fight.

Thomas Percy, “Gentle River” 

Smatra se da je na oživljavanje interesovanja za narodnu baladu u engleskoj poeziji veoma mnogo uticao irski episkop, antikvar, pisac i novinar Tomas Persi (Thomas Percy, 1729–1811). Ostaci drevne engleske poezije (Reliques of Ancient English Poetry) objavljeni su 1765. godine (iste godine kada i Osijanova sabrana dela), u tri toma, od kojih je svaki imao po tri dela. Bilo ih je sto osamdeset.
Krajnje osijanski, osnovu Persijevih Ostataka čini rukopis iz XVII veka (poznat kao Persijev rukopis, Percy folio). Dobio ga je 1760. godine, tragajući za starim pričama iz okoline Alnvika (Alnwick), jer je želeo da napiše istoriju plemićke grane porodice Persi. Persi je, međutim, tvrdio da je najveći broj pesama (od 180 objavljenih) preuzeo upravo iz tog rukopisa. 
U predgovoru Persi dokazuje izvornost narodne poezije, koju smatra ostatkom umetnosti drevnih sklada, koja oličava „prijatnu neposrednost i nepatvorenu ljupkost“. Tvrdnja da zbirka sadrži primere stare poezije bila je samo delimično tačna (slično ćemo videti i kasnije kod Bauringa). U Ostacima ima starih, srednjovekovnih balada ali i savremenih umetničkih pesama, kao i pastiša. Persi nikada nije nameravao da uključi sve balade koje je sakupio, čak ni kada ih je smatrao autentičnim, mada jeste ostavio mogućnost da objavi još tomova ako mu se prvi pokažu uspešnim, i svakako je dodavao pesme u revidirana izdanja. Smatra se da je nove balade uključio kako bi pokazao da tradicija pisanja balada ima kontinuitet. 
U zbirku drevnih engleskih uključio je, dakle, i dve španske pesme, to jest prevode dve španske romanse da bi pokazao izvesne sličnosti u narodnim pesmama dve zemlje. Ranije, u pismu napisanom 1759, on je komentarisao balade u ovom smislu: „Svojoj riznici ovih na mom jeziku, dodao sam malu, ali zanimljivu zbirku Starih španskih.“ Iako je tada objavio samo dve, on je očigledno bio značajno angažovan u romansi i planirao je da im posveti više pažnje kasnije. (Bryant 1973). Zna se da je planirao da 1775. objavi zbirku Ancient Songs Chiefly on Moorish Subjects, i da su čak i korice bile spremne, odnosno da je video probni primerak, ali napustio je taj projekat, kako kaže Salja, pretpostavlja se zato što se sprema za svešteničku službu (Saglia 2000, 257; Watkin-Jones 1937, 3). Najavljene i pripremljene španske balade nisu videle svetlost dana sve do 1932, kada su objavljene u Oksfordu. Odštampani primerak otkriven je vek i po kasnije i knjiga je konačno objavljena: Ancient Songs Chiefly on Moorish Subjects, translated from the Spanish, ed. David Nichol Smith (London: Oxford University Press, 1932). Tiraž je, nažalost, bio veoma mali. Urednik smatra da je bio nezadovoljan svojim prevodima, a Votkin-Džouns (A. Watkin-Jones) da je zbog napredovanja u crkvenoj hijerarhiji bio zabrinut za svoju reputaciju. 
U svojoj studiji “A pioneer hispanist. Thomas Percy”, objavljenoj 1937. godine u Bulletin of Spanish Studies, Votkin-Džouns kaže da u istoriji španskih studija u Engleskoj, a posebno u životnoj istoriji Tomasa Persija, ništa ne može biti toliko značajno (on koristi reč “illuminating”) kao istorija njegovih prevoda sa španskog. Objavio je “Gentle River” i “Alcanzor and Zayda.” Prva pesma je data i u originalu, na španskom ("Río verde"), druga je data samo na engleskom “Alcanzor and Zayda”. Ovo su, dakle, prvi poznati prevodi španske romanse na engleski jezik. Ukupno je sačuvano sedam Persijevih prevoda romansi. 
O Persijevom pionirskom radu svedoči i Votkin-Džouns (A. Watkin-Jones) u svojoj studiji ubedljivog naslova “A pioneer hispanist. Thomas Percy”, objavljenoj 1937. godine u u Bulletin of Spanish Studies. Da je Persi ostao neprikosnoveni prvi prevodilac španske romanse na engleski jezik, potvrđuje i činjenica da to ne dovodi u pitanje ni Šasta Brajant (Bryant 1963, 296), kao ni Dijego Salja, autor vrlo značajnog dela kudikamo novijeg datuma Poetic Castles in Spain: British Romanticism and Figurations of Iberia. Govoreći o Persijevom eseju “On the Ancient Metrical Romances” i razlici koju je Persi pravio između španske romanse (balade) i tada popularnih romana u stihu, uzgred napominje da je on prvi prevodilac romanse na engleski (Saglia 2000, 54). „Balade koje je Persi širio svojim Ostacima poslužile su kao hispanistička inicijacija engleskim romantičarima“ (Menéndez Pidal 1953, 242).
Godine 1767. objavljeno je prvo nemačko izdanje Persijevih Ostataka. (Boyd 1904, 81 –82)
Ostaci Tomasa Persija otvorili su put obnovi balade, poplavi kolekcija starih pesama i najuticajnija su zbirka te vrste, iako su zbirke balada objavljivane i ranije. Pokazale su se kao izvor inspiracije romantičarskim piscima i pesnicima, i uticale na to da sakupljanje i proučavanje balada postanu omiljena razbibriga. Ser Volter Skot, prvi zajednički prevodilac srpskih i španskih narodnih pesama, takođe je bio inspirisan Ostacima u mladosti, i objavio je balade koje je sam skupio u svojoj zbirci The Minstrelsy of the Scottish Border. 
O značaju Persijeve zbirke u istoriji pesničkog ukusa govori i Kokjara (Giuseppe Cocchiara), pripisuje joj zasluge za buđenje interesovanja naučnika za narodnu poeziju i snažan uticaj na pesnike, ne samo u engleskoj nego i u evropskoj književnosti: „Ukratko, javlja se nešto novo što osećaju i čega postaju svesni najosetljiviji duhovi Engleske; to novo nosi u sebi zametke potonjeg mita o narodnoj poeziji koja je tu pozvana da osnaži i osveži poeziju koja nije narodna.“ (Kokjara 1985, 181) 
Stjuart Karan (Stuart Curran) kaže da su Ostaci tekst koji je trajno promenio osećaj Britanije prema svom književnom nasleđu (Curran 1986, 129). 
Drugo izdanje objavljeno je svega dve godine kasnije, 1767, treće 1775. i četvrto 1794.
Španski izvornici: Peres de Ita i Don Kihot

Jedno od Persijevih najvećih interesovanja bila je španska književnost, posebno književnost šesnaestog veka. Persi se zainteresovao za španske balade proučavajući Don Kihota i Guerras civiles de Granada Peresa de Ite. (Bryant 1973/2015, 25). Kao mladić Persi se duboko zainteresovao za špansku književnost, naročito za Servantesovo remek-delo, i neko je vreme imao ideju da izda komentarisano kritičko izdanje Don Kihota, a zatim i za španske romanse, do kojih je stigao zahvaljujući referencama u Don Kihotu i sopstvenom interesovanju za engleske stare balade. Isprva je za svoj groš preveo nekoliko njih, i kada je 1765. godine objavio svoje Ostatke, uključio je i sopstvena dva prevoda španskih balada na kraju trećeg dela prve knjige. Deset godina kasnije preveo je nove ili revidirao stare prevode španskih balada s namerom da objavi zbirku mavarskih balada (šp. romances moriscos, eng. Moorish Ballads). Iako je ovaj plan propao, pet prevoda je sačuvano među njegovim ličnim papirima, a zatim su objavljeni, zajedno sa dve balade koje su se već pojavile u štampi više od jednog i po veka ranije. (Umphrey 1945,482) 
Menendes Pidal konstatuje da je uticaj dela Peresa de Ite očigledan i kod Persija i kod Blekvela (Menéndez Pidal 1953, 241).Takođe i Salja (Saglia 2000, 257).
Persijeva hispanistička interesovanja zapravo su bila praktično nepoznata sve dok njegovi rukopisi nisu poklonjeni biblioteci Bodlijan (Bodleian Library) 1932. godine. 
Hines Peres de Ita (Ginés Pérez de Hita, 1544–1619), španski pisac, autor je knjige Historia de los vandos de los Zegríes y Abencerrages (1595–1619); “History of the Zegríes and Abencerrages Factions”). Knjiga se smatra prvim španskim istorijskim romanom i poslednjom značajnom zbirkom mavarskih graničarskih balada. Peres de Ita se borio u gušenju pobune Mavra u planinama Alpuharas (1568–1571), događaj koji se ogleda u drugom delu njegovog romana. Prvi deo se bavi mavarskim životom u Granadi pre hrišćanskog osvajanja tog grada 1492. Uspostavio je stereotip romantičnog Mavra u evropskoj književnosti, koji je našao odjeka i u Osvajanju Granade Vašingtona Irvinga (1829). Sa dvadeset i pet godina učestvovao je u ratu protiv Mavra u Kraljevini Granadi. Predstavio je Granadu s kraja XV veka. Zahvaljujući njemu nastala je podvrsta španske nove romanse, graničarska i mavarska romansa (“romance fronterizos y moriscos“, Menéndez Pidal, La Epopeya castellana a través de la literatura española, 1945). On žali zbog sudbine proteranih Mavra. Uticao je snažno na zanimanje za arapski svet kako u španskoj tako i u evropskoj književnosti. U oba dela je uneo romanse, šesnaest graničarskih i dvadeset jednu mavarsku, od kojih je neke preuzeo iz usmenog predanja, neke iz već štampanih zbirki, a neke je i sam napisao. 
I Persi, Pinkerton i Rod su romanse našli u istorijskom romanu Hinesa Peresa de Ite (Ginés Pérez de Hita) Historia de las guerras civiles de Granada iz dva dela (Zaragoza, 1595; Cuenca, 1619). 
Ovako snažan uticaj Peresa de Ite na englesku književnost došao je po svoj prilici iz Francuske, gde je knjiga bila veoma popularna (videti Buceta 1919, 330). Prevod romana na engleski uradio je hispanista Tomas Rod, 1801. Mnogi kasniji prevodioci koristili su roman Peresa de Ite (Saglia 1999, 36–37). Najčešće prevođena je romana ‘Paseábase el rey moro’, poznata još kao ‘romance de Alhama’, nešto poput naše „Hasanaginice“, preveli su u vrlo kratkom intervalu Saudi, Rod, Metju Luis i Bajron između 1790. i 1810, kao i Lokhart i Bauring 1820-ih. (Saglia 2009, 259)
Fransis Karter spominje „malu špansku knjigu “ o Las Guerras Civiles de Granada i kaže da je nekoliko savremenih učenih Španaca ocenilo da je reč o doslovnim prevodima (“a literal translation“) s mavarskog („from a Moorish“). Čak navodi i ime autora u belešci na dnu strane: “The name of the Arabic author was Hamin, native of Granada.” U pitanju je nekoliko elegantnih romansi („elegant romances“), kako već Španci zovu posebnu vrstu istorijskih i drugih pesama. Po njemu, Mavri su te pesme doneli sa sobom iz Arabije i sa Istoka, gde su, u to vreme, još bile u modi. 
Dakle, po njemu Španci su od Mavra naučili da beleže svoje uspehe i pobede u romansama, budući da je Španija šest vekova pod vojnim varvarstvom (“under a military barbarism”), romanse su bile najbolje i gotovo jedine hronike koje su imali, i uspešni pisci su bili primorani da posežu za njima i zavise od njihovih autoriteta (Carter 1780, 136). Zatim kaže da su mnoge o tih romansi izgubljene, ali je pred kraj šesnaestog veka u Madridu objavljeno izdanje (“an edition in quarto”) svih tih kako istorijskih tako i pastoralnih pesama koje su na taj način sačuvane. Dva potonja izdanja objavljena su 1602. i 1614. U knjizi Guerras Civiles de Granada osim romansi o Sijeri Bermeha, nalaze se i one o bici „Los Alporchones“, koja se odigrala 1450. godine, bici kod Haena, i romanse o padu Alhame. 
Osim što je napustio objavljivanje španskih pesama, napustio je i svoj rad na izdanju Don Kihota. Kada je saznao za Boulove (Bowle) potanke planove da izda Don Kihota, odustao je od svog plana, prepustio ga je Boulu, ali će ostati upamćen kao “the first British hispanist to contemplate the study of Don Quixote as a Funny Book” (Eisenberg 1987, vii).
Od objavljenih balada preuzeo iz Guerras Civiles de Granada Peresa de Ite “La venganc̜a del Moro / The Moor's Revenge”, “El armamento del Moro / The Moor's Equipment”, “El moro alcayde / The Moor Alcaidy”, i “The Moorish Bull Feast”, “Gentle River” and “Alcanzor and Zayda.” A jednu iz Don Kihota “El marinero de amor / The mariner of love”, Percy found in Don Quixote. U predgovoru kaže da većina romansi obrađuje sukob Španaca s Mavrima. 
Slavni britanski hispanista i medijevalista Alan Dejermond (Alan Deyermond) u članku posvećenom izdanjima srednjovekovne poezije na početku romantizma, “Sánchez's Colección and Percy´s Reliques: The Editing of Medieval Poetry in the Dawn of Romanticism” objavljenom u zborniku radova posvećenih hispanisti Alisonu Pirsu (E. Allison Peers), Spain and its Literature 1977. godine podseća da je Tomas Persi bio poznat velikom broju hispanomedijevalista pre svega zato što je Ramon Menendes Pidal nazvao jedno od svojih najznačajnijih dela i dela s vrlo burnom istorijom, Reliquias de la poesía épica española, po uzoru na Persijeve Reliques. (Deyermond 1977, 178) O značaju tog uticaja svedoči sam Menendes Pidal u prvom poglavlju svojih Ostataka (Menéndez Pidal 1951, vii). 
Persijev najbolji i najuticajniji prevod sa španskog je “The Gentle River”, i bio je uzorni model svim ostalim prevodiocima (Umphrey 1945, 483). Lokhart ju je u svojim španskim baladama opisao kao “the exquisite version by the Bishop of Dromore” (Lockhart 1823, 102). 
Don Kihot je bio izvor balada i za Lokharta (MacBeth 1935, 48). Lokhart za baladu koju je preveo Skot (“The death of Don Pedro“) i koju je on uključio u svoju antologiju kaže da je baladu više puta naveo Servantes u Don Kihotu. (Pidal 1953, II, 259, navedeno u Saglia 2009). 
Romanse je objavio i u izdanju Don Kihota koje je on priredio. Tiknor piše da je na tome radio od 1821. Izdanje je sadržalo beleške i prevode španskih romansi sadržanih (“alluded“) u Don Kihotu. Knjigu je započeo Volter Skot, ali ju je prepustio Lokhartu jer je „bolji Španac“. Lokhartov Don Kihot objavljen je 1822, pre antologije španskih romansi. Kako kaže Tiknor, Lokhart se nije potpisao na naslovnoj strani. (Ticknor 1854 3, 483)
… I pseudoprevodi
Pitanje postojanja Persijevog rukopisa pokrenuo je Ritson (Joseph Ritson). „Polemika Persi-Ritson nastavila se tokom niza godina i dovela do suštinskih promena u kasnijim izdanjima Ostatala. Persijevi ostaci u uzastopnim izdanjima su prećutno prihvatanje tačnosti nekih Ritsonovih kritika, a kada su, sto godina nakon objavljivanja Ostataka štampani tekstovi pažljivo upoređeni sa rukopisom, rezultati su bili poražavajući, i Ritson je bio u pravu“ (Deyermond 1977,189).
Persi u uvodu u svoju zbirku govori o “reliques of antiquity”, “rude songs”, “barbarous productions of unpolished ages” i priznaje da će biti potrebna prilična dorada. Izostanak uzvišene lepote, smatra Persi, nadoknađuju ugodnom jednostavnošću i neobičnom gracioznošću koja je lišena umetnosti. Pesme nisu umetnička dela, već “effusions of nature”. „Pokazuju prve napore drevnog genija, i izlažu običaje i mišljenja dalekih vremena“. Osim toga, nadoknađuju nešto što je nestalo u savremenoj umetnosti (Min 2010, 308) 
Reči koje su koristili antikvari XVIII veka ukazuju na herojsko delo: “retrieval, revival, rescue”. Spasavali su opsesivno „ostatke, spomenike i druge ruševine vremena od potpunog zaborava“. Antikvarizam u Engleskoj bio je adaptacija već uspostavljene tradicije usredsređene na klasične drevne civilizacije Grčke i Rima, ali i reakcija na nju. Engleski sakupljači XVIII veka bili su fascinirani autohtonom praistorijom i „patriotskom željom da se Engleskoj pruži istorijska i kulturna pozadina bez premca“. Ovaj patriotski motiv bio je istoriografski osporen nedostatkom materijalnih zapisa koji datiraju iz predrimske Britanije, i kulturno komplikovano dvostrukim poreklom britanske kulture u autohtonim keltskim i nomadskim germanskim narodima. (Min 2010, 308–309).
Persi je smatrao da su stare engleske pesme sačuvane samo u usmenoj tradiciji. Takvo razmišljanje, koje se tek razvijalo sredinom osamnaestog veka, bilo je od vitalnog značaja za sve one koji su bili zainteresovani za rekonstrukciju prošlosti nedokumentovane u zvaničnim istorijama i često bez fizičkih zapisa, i koji su stoga morali da se oslanjaju na netekstualne linije prenosa i načine autentifikacije. Najistaknutiji od teoretičara usmene tradicije za Persijeve svrhe bio je Džejms Makferson, koji je tvrdio da njegovi Fragmenti drevne poezije, sakupljeni u planinskim predelima Škotske (1760) sadrže „prave ostatke drevne škotske poezije“ iako nije mogao da navede autore, datume i originalne tekstove, što je bio samo dokaz njihove starosti. (Min 2010, 309) Persi, koji je bio zainteresovan za vraćanje drevne anglosaksonske usmene tradicije engleske poezije, kako bi se takmičio sa Makfersonovom keltskom tradicijom, predstavio se veoma drugačije, koncentrišući se na svoju ulogu tumača tekstualnih, a ne usmenih ostataka. Govorio je da je na rukopis naišao slučajno. Bio je u poseti prijatelju kada je primetio da služavke potpaljuju vatru „papirima, koji su, ako se bolje pogledaju, rukopis iz sedamnaestog veka ručno prepisanih pesama, balada, romansi i popularnih pesama, od kojih mnoge nisu zabeležene na drugom mestu.“ Min kaže da ovu priču treba shvatiti kao alegoriju o sudbini poezije u svetu, i kao narativ želje da bezvredan papir postane nacionalno blago. Takođe jasno govori da, iako njegove pesme potiču od naroda, one su bezbedne samo sa publikom koja im može pružiti brigu koju zaslužuju. (Min 2010, 309–310). „Znao je da prevodi drevne pesme za modernu publiku, koja će im pristupiti kao tekstovima, a ne kao pesmama, i koja bi im mogla pristupiti više kao kuriozitetima nego kao umetničkim delima. Stoga je njegov naglasak bio na javnoj čitalačkoj publici koja će jedina izvući relikvije iz njihove prašnjave izolacije, spasiti ih od nepopravljive propasti i vratiti ih na mesto koje im pripada u engleskoj kulturnoj tradiciji.“ (Min 2010, 310).
Persijev modus operandi bio je da posreduje između „daleke kulture i uglađene čitalačke publike“ (Min 2010,310). Ne treba zaboraviti da su njegovi prvi (pseudo)prevodi bili sa kineskog. 
U to vreme vladala je klima genijalnih književnih podvala i falsifikata (Min 2010, 311). Zatim vreme savršeno retkih pronalazaka (“perfectly rare find“). 
Persi je kroz svoje kineske pseudoprevode romana menjao sliku o Istoku (Min 2010, 312–313), ali i ulogu romana. Isto možemo reći za narodne pesme.