The mighty minstrel of the Antigallican war.

Mlad i lud za Nemačkom

Istražujući Bauringove prevode srpskih i španskih narodnih pesama, dok smo još mislili da će rasvetljavanje te veze biti solidan materijal za magistarski rad, i da će postaviti smernice za eventualna dalja istraživanja, bavili smo se prvim britanskim prevodima sa španskog i srpskog kako bismo ustanovili relevantnost Bauringovih prevoda: zašto je prevodio i poredio španske i srpske pesme, koje je pesme preveo, da li je imao preteče? Pretpostavili smo da Bauringov rad ne može biti usamljen slučaj, budući da je reč o vremenu u kom je narodna poezija bila u temelju građenja nacionalnih identiteta, odnosno da je Bauringov sistematičan rad na prevođenju i predstavljanju narodnih pesama možda čak i neka odmakla faza inicijalnog prevođenja srpskih, odnosno španskih narodnih pesama. 

Ubrzo smo ustanovili da se među prvim prevodiocima španske i srpske poezije nalazi uticajni Volter Skot, i da je zapravo on prvi britanski prevodilac koga španska i srpska poezija dele. Osim što je preveo jednu špansku i jednu srpsku pesmu, uticao je i na narednog zajedničkog prevodioca, svog zeta i biografa, Džona Gibsona Lokharta.

Naša pažnja bila je usmerena na značajno uži i daleko istraženiji opus, na Džona Bauringa i njegov rad. Iako u velikoj meri istražen, ipak, retko ko je uočio vezu između njegovog prevođenja srpske i španske poezije, a kamoli ustanovio da postoje i drugi zajednički prevodioci. Stoga smo se na početku istraživanja zadovoljili time da konstatujemo činjenicu da je Volter Skot prvi zajednički prevodilac, ali da je preveo jako malo i da je to učinio pod uticajem sopstvenog, velikog interesovanja za nemačku književnost i jezik. 

Na Međunarodnoj konferenciji hispanista održanoj u julu 2004. godine u Montereju (Meksiko) konstatovali smo da „Od tri britanska [zajednička] prevodioca, Volter Skot deluje više kao kuriozitet, s jedne strane, po broju i kvalitetu njegovih prevoda, kritikovanih od strane srpske i hispanske kritike, a s druge, po tome što je njegovo zanimanje za narodnu poeziju drugih naroda praktično svedeno na onu koju nalazi u Geteovom delu“ (Nikolic 2007, 562). U prvoj polovini XX veka, Erasmo Buseta, hispanista i stručnjak za prevode španskih pesama na engleski jezik, Skotove prevode španskih balada takođe naziva avanturama (izletima). Nakon što je kritički analizirao prevod jedne španske balade, kaže da „ona nije jedini Skotov izlet u područje prevoda španskih romansi“ (Buceta 1924, 493).

Kasnije, kada je istraživanje Bauringovog rada i dela pokazalo da je Skotov rad daleko značajniji nego što smo inicijalno pretpostavljali, odnosno da su polazišta takva da ostavljaju prostora za postavljanje nekih možda smelih ali neodoljivih hipoteza u vezi sa građenjem kulturnog modela dveju nacija, proširili smo istraživanje, preinačili nameru i ozbiljnost u doktorski poduhvat, i zaključili da ne samo da je Volter Skot prvi prevodilac, nego i da svi putevi, i to ne samo književni, vode ka njemu i od njega. Ovo iskustvo su imali i drugi istraživači, te jednako kao i mi, i Pitok (Murray Pittock) godine 2014. u studiji o recepciji Voltera Skota u Evropi zaključuje da postoji ozbiljniji politički uticaj: „Recepcija Voltera Skota u Evropi često je okarakterisana kao važna, ali je retko dobro definisana. Ostaje mnogo toga da se istraži u vezi razvojem Skotove reputacije u ostalim evropskim zemljama i povrh toga njegovim uticajem na evropske imperije i američku percepciju Evrope“ (Pittock 2014, 10). Da je Skot doživljavan kao nepoznanica vidi se i po naslovu druge značajne biografije. Prvu je objavio Lokhart u sedam tomova tokom 1837. i 1838. godine. Druga je Džonsonova (Edgar Johnson) biografija iz 1970. godine, koja o Volteru Skotu govori kao o „velikoj nepoznanici “ (Walter Scott: the Great Unknown). Volter Skot je umro 1832. godine kao vodeći književnik u Evropi. Malo je toga o njemu objavljeno za njegovog života. Razlog tome je delimično i taj što je bio „uglavnom uspešan u izbegavanju skandala i pažnje, delimično i zbog toga što je, negirajući da je autor romana Veverli, držao biografe u nedoumici.“
Osim indicija da je imao značajan politički uticaj na Evropu, postoje svedočanstva da je bio harizmatična ličnost i izuzetan orator, o čemu svedoči i sam Bauring: „Iako mislim da sam upoznao i elokventnije ljude, nikada nisam upoznao nekoga tako privlačnog. Raznovrsnost njegovih priča je čudesna, praćena mnoštvom prigodnih anegdota i gotovo svaka osoba koja je važna u modernim vremenima je na ovaj ili onaj način povezana sa njim. “ (Bowring 1877, 10) 

Na prvi pogled, reklo bi se da je Skot za Španiju bio višestruko zainteresovan, mada mu zameraju da to interesovanje nije bilo dovoljno iskreno i da je u Španiji više video izvor inspiracije za svoja dela. U njenoj istoriji je našao motiv svoje čuvene prerade legende o don Rodrigu. Španija počinje da ga zanima politički tek nakon izbijanja rata s Napoleonom. Za Srbiju pak nije pokazivao nikakvo interesovanje, i srpska „Hasanaginica“ koju je preveo za njega je bila Geteova morlačka pesma. Geteov prevod „Hasanaginice“ toliko je bio obeležen Geteovim stvaralaštvom da su je u nekim slučajevima smatrali i označavali kao njegovu pesmu. (Kostić, 2014, 385) Recimo, sam Lokhart piše: “[…] he also versified at the same time some lyrical fragments of Goethe, as, for example, the Morlachian Ballad…” (Lockhart, Memoirs, vol. 1, p. 215)

„Hasanaginicu“ je kao morlačku pesmu prvi put zabeležio Alberto Fortis (Alberto Fortis) u svojim Putovanjima kroz Dalmaciju, 1771. godine. Morlačkom ju je zvao i Herder, a i u Engleskoj s početka XIX veka bila je poznata kao „Morlačka balada“. Nije prevedena na engleski jezik kada i Fortisova Putovanja, već ju je Gete preveo na nemački sa italijanskog, a Volter Skot na engleski sa nemačkog, i to kao “Morlachian Fragment After Goethe”. Skotov prevod „Hasanaginice“ pak, iako prvi, nije ugledao svetlo dana za Skotovog života, a za prvi anonimno objavljeni prevod (1800. godine u knjizi Selim i Zaida) dugo se mislilo da je Skotov. 

Saznanja u vezi sa Skotovim prevodima i radom na skupljanju škotskih balada uticala su presudno na izbor teorijskog pristupa građenju kulturnih modela i strukturu same teze, kao i na opseg tema od značaja za dokazivanje inicijalne hipoteze: da je prevođenje, baš kao i prikupljanje narodnih pesama bilo pre svega u funkciji građenja kulturnog modela nacije. Iako je kulturni model uvek pogled na svet grupe ljudi, on se očitava u akcijama pojedinca, a Volter Skot je dobar primer toga. 

Veliki je broj naznaka da je Skot bio kontradiktoran, odnosno da nije uspeo da pomiri sukobljene vrednosti aristokratskog društva i vrednosti nastajuće srednje klase, razuma i praznoverja, što se vidi jasno u njegovim romanima. Kotom (Tressie McMillan Cottom) kaže da ako na Skota ne gledamo kao na „veselo nedoslednu“ osobu, „kontradikcija je toliko očigledna da deluje cinično“, „uveravanje dato jednom rukom oduzima se drugom.“ (Cottom 2009, 152) Uobičajeno je u studijama o Skotu da se kao dve velike sukobljene sile u njegovom delu javljaju romantična strast i civilizovani razum, od kojih ili jedna dominira ili se postiže neka vrsta kompromisa. Argument je već bio artikulisan u njegovo vreme: bio je i čovek zaluđen prošlošću i racionalista. (Cottom 2009, 158). Skot je bio kontradiktoran, s jedne strane oličenje razboritog konzervativizma u javnom profesionalnom životu, s druge, dozvoljavao je sebi finansijski rizik i romantičarske fantazije u privatnom i književnom životu. Doživeo je finansijski kolaps i morao je da piše da bi zarađivao za život. (Lockhat Memoires). Drugu vrstu kontradikcije prijavljuje Buseta, u pogledu promene gledanja na Španiju. „Njegov um je bio veličanstven hibrid ukorenjen u svim moralnim aspektima u univerzumu Hjuma, čak emocionalno pripadajući zavadi i poeziji Herojskog doba“ (Wilson 2002, 43).

Skot je bio jednostavan, površan i nestrpljiv, zavodljiv, ubedljiv, zabavan, blagoglagoljiv, blagonaklon i dobro povezan (MacBeth 1935,17), rasipnik (Wilson 2002,41). Autor članka “A Day with Sir Walter Scott” objavljenog u Metropolitan Magazine 1833. naziva ga “the mighty minstrel—the matchless enchanter” (36–38.) Kako kaže Džon Makron (John Macrone), jedan od prvih biografa Voltera Skota, pripovedao je ozareno (“felicitous style”). 

Lokhart je Skotu bio zet. Bauring ga je posetio u Abotsfordu 1830. godine. Skot za njega kaže u pismu Robertu Kadelu iz 1830. da je pametan, „veoma prijatan čovek“ (“very agreeable man”). Bauring pak Skota ovako opisuje: „Njegov stil života ovde je mnogo skuplji nego što sam zamišljao. To je neka vrsta baronskog prebivališta, brojna je posluga, kuća sjajna, a sobe ukrašene bogatim umetničkim delima i antikvitetima, prilozima iz svih delova sveta. U jednoj je njegova bista (o kojoj mi je ispričao neke anegdote – o svom zanosu kada je ulovio ogromnu ribu u Tvidu, itd.), i čuvena srebrna čaša ispunjena ljudskim kostima, koju mu je poslao Bajron. Pokazao mi je sliku svog dede, sa dugom bradom, za koju se zakleo da je nikada neće obrijati dok Stjuarti ne budu vraćeni na presto; i, u vezi s tim, pomenuo je neke sočne razgovore sa sadašnjim kraljem, koji je insistirao da zna šta bi ser Volter uradio da se Pretendent pojavio u njegovo vreme. Rekao je da je kralj uvek nazivao Čarlsa Pretendentom, dok ga je on (V. S.) uvek nazivao princem. Ispričao mi je mnogo zanimljivih detalja iz svog ranog života i rekao da nije zaboravio ništa što mu je palo na pamet od svoje treće godine. Rekao mi je mnogo uzbudljivih stvari o svojim romanima i likovima u njima, o razgovorima s pokojnom kraljicom, princezom Šarlotom, Barnsom, Bajronom i drugima. Poznavao sam mnoge elokventnije ljude, ali nikada nisam poznavao nekoga tako privlačnog. (“More eloquent men I have known, I think, but I never knew anyone so attractive.”) Raznolikost razgovora s njim je zapanjujuća, prepuna najprijatnijih anegdota, a skoro svaka osoba koja je bila od značaja u modernim vremenima je na neki način bila povezana s njim. Njegov način govora je bez imalo pretvaranja, blag je i duhovit. (Bowring, Recollections 10)
Volter Skot je poznavao Tiknora, vidi se iz njegovih pisama Saudiju.

Samog sebe naziva majstorom bombastičnosti. 
Cenili su ga i Vuk Karadžić i Jovan Stejić. (Klančar 1948)

Slike iz Abotsforda

Godine 2022. imala sam priliku da posetim čuvenu kuću Voltera Skota u Abotsfordu sa bibliotekom od 9000 primeraka.